Da nam je Zenon savremenik u svoje paradokse uvrstio bi to da život u Srbiji zapravo nije moguć, a ipak se živi. Neko vičniji računanju i ekonomiji bi matematički mogao da dokaže tezu. Naprosto, kad se zarade uporede sa potrebama i cenama, to ne može da izađe ni na pozitivnu nulu, kako tepamo spajanju kraja s krajem.

Naši su vladaoci opterećeni prosečnom platom koja je, evo, prevalila hiljadu evra. Ali, prosečna plata je priča o sarmi kao proseku kupusa i mesa – najveći broj ljudi ima bitno manje od prosečne plate, a oni koji nemaju posla se i ne računaju, kao da ne postoje.

Drugo, zarada nema larpurlartističku vrednost, kao kod Baje Patka koji se u riznici kupa u zlatnicima i ima da bi imao. Nego zarada služi da se nešto plati i priušti, te uz prosečnu treba objavljivati koliko se za nju može pazariti vekni hleba, litara goriva, kvadrata stambenog prostora i tako dalje.

Struktura, sadržaj i suština

Struktura, sadržaj i suština

Tu naši vlastodršci ne bi stajali sjajno jer Srbija brže stiže „Evropu“ cenama nego platama. Koga ne mrzi, neka eksperimentiše malo u datoteci numbeo.com i videće da, po odnosu zarada i troškova, od Beograda nisu skuplji ni Cirih, Minhen ili Kopenhagen.

Slutim da se tajna našeg preživljavanja i ujedno razrešenje paradoksa kriju u tome što gastarbajteri šalju pare, u sivoj ekonomiji i u famoznom snalaženju. Ovo poslednje bi slobodno moglo da se nazove kraduckanjem (credits to Velja Ilić) ili korupcijom.

Mimo države, pravila i poreskih stopa odvijaju se skoro svi zanatski........

© Danas