Aleksandar Vučić i njegova medijska mašinerija odavno više ne pokušavaju samo da ubede građane da ne veruju studentima, opoziciji, novinarima ili sopstvenim očima. Sada smo stigli do jednog višeg stepena političkog apsurda: treba da ne verujemo ni sopstvenim ušima, ni sopstvenom telu, ni onome što smo lično doživeli.

Bila sam 15. marta na studentskom protestu u Beogradu kao novinar i reporter Srbin infa, a da nisam novinar, svakako bih tamo bila kao građanin. Izveštavala sam uživo.

Prilično nezgodna stvar za propagandu, jer nema naknadne rekonstrukcije događaja u studiju, ne dodaju mu se dramski efekti, ne ubacuje se muzika iz „Ratova zvezda“ i ne snima se ponovo scena zato što prvi put nije bila dovoljno upečatljiva. Ono što su gledaoci videli i čuli u tom trenutku otišlo je direktno sa ulice ka publici. Snimak je potom preuziman i deljen na sve strane čitavog sveta. Neki su čak uspeli da iseku i naš logo Srbin info, što je stara medijska disciplina: tuđ snimak je, izgleda, najlepši kada ostane bez autora, ali snimak je ostao i obišao planetu i ostali smo mi koji smo bili tamo.

A sada, godinu i po dana kasnije, medijska mašinerija, ili ti kanali za epp vlasti, objašnjavaju građanima da ono što su doživeli nisu doživeli, a posebna zvezda novog spina je priča da je na snimke naknadno dodat nekakav „huk aviona“. Fantastično, još samo da nam objasne ko je naknadno dodao stotine ljudi koji su se u istoj sekundi pomerili, ko je montirao reakciju mase i, posebno, ko je posle montaže uspeo da uđe u tela ljudi i naknadno im ubaci simptome.

Odmah nakon tog događaja osetila sam vrtoglavicu. Sutradan sam se onesvestila. Naredne dve nedelje imala sam problem sa ravnotežom i neobičan osećaj pritiska, kao da mi se u glavi nalazi nekakav mehur. Ne tvrdim na........

© Danas