Tema Mosta Radija Slobodna Evropa bila je zašto je predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću bio potreban Ćacilend. Sagovornici su bili Rade Veljanovski, dugogodišnji profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, i Dejan Bursać, naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.

Omer Karabeg: Da li ste bili iznenađeni kada su se sredinom marta prošle godine u najužem centru Beograda u Pionirskom parku pojavili šatori u koje su se uselili, kako je vlast tada govorila, studenti koji žele da uče, a mesec dana kasnije beli šatori ispred Narodne skupštine u koje su se smestili ljudi pod crnim kapuljačama?

Rade Veljanovski: Nisam bio iznenađen jer je potpuno jasno da se Aleksandar Vučić oseća ugroženim mada sam potpuno uveren da niko nije imao nikakvu nameru da njega fizički ugrozi. Mislim da nam je sam Vučić pomogao da odgovorimo na vaše pitanje kada je 7. januara u Večernjim novostima objasnio zašto je napravljen Ćacilend.

On je tada doslovce rekao da se spremalo krvoproliće – tako on tumači situaciju nakon 15. marta – i onda objašnjava da su oni koji su hteli da izvedu navodno krvoproliće, a koje on naziva bojkotašima, bili svesni da su u Ćacilendu momci koji su spremni da brane Srbiju. To da brane Srbiju znači da brane njega jer se on poistovećuje sa Srbijom. On u tom intervjuu praktično otkriva da su ti momci tamo dovedeni.

Dejan Bursać: Moram da priznam da me je pojava Ćacilenda donekle iznenadila. Ali to je još jednom potvrdilo da je Srpska napredna stranka vrlo beskrupulozna grupacija koja neće prezati ni od čega da bi zaštitila golu vlast. Pojava takozvanog Ćacilenda otkriva ogromno nepoverenje Aleksandra Vučića u institucije. Bez obzira što je njegove stranka okupirala skoro sve institucije ove zemlje, on organizuje stranačku paravojsku da kampuje u parku i da ga čuva.

Kada država preda silu kriminalcima

Napravio bih paralelu sa 5. oktobrom 2000. godine. Milošević je već bio gotov kada se narod okupio 5. oktobra u Beogradu. Opozicija je praktično već bila blokirala celu Srbiju, izbili su veliki štrajkovi, vojska i policija su manje-više već bile prešle na stranu naroda. Čak su i ljudi iz Miloševićevog bliskog okruženja otkazivali poslušnost. Nedostajala je samo javna manifestacija, slika da je Milošević gotov. A ta slika pojavila se kada je narod 5. oktobra zauzeo Narodnu skupštinu. Ta slika, koja je obišla Srbiju i ceo svet, pokazala je nevernim Tomama i onima koji su živeli u medijskom mraku da je Milošević zaista gotov. Vučić je vrlo dobro zapamtio tu sliku. Verujem da mu je to bila trauma u ranim fazama njegovog političkog života. On je sada u strahu zamišljao kako demonstranti 15. marta zauzimaju institucije mada im to nije bila namera i do toga nije došlo. Rukovođen tim strahom on je napravio kamp u kome je smestio ljude koji bi trebalo da ga brane.

„I ja sam Ćaci“

Omer Karabeg: Studenti su taj kamp nazvali posprdnim imenom Ćacilend, a njegove stanovnike ćacijima. Na opšte iznenađenje predsednik Vučić je ubrzo prihvatio to ime i sam počeo da stanovnike Ćacilenda naziva ćacijima, pa je u jednom trenutku i za sebe rekao da je i on ćaci i slikao se u majici na kojoj je pisalo „I ja sam ćaci“. Zašto je to učinio?

Rade Veljanovski: Vučić je to uradio po principu – kad ne možeš nekoga da pobediš, pridruži mu se ili bar napravi vic od svega toga, pokušaj da budeš duhovit. Ćacilend je postao neka vrsta pozornice, neka vrsta prostora za sukobe. Jer od momenta kad je nastao tu je stalno bilo sukoba, napadani su novinari nezavisnih medija, razbijane su im kamere. Treba imati u vidu da čelične ograde još uvek stoje oko zgrade Predsedništva Srbije. One nisu postavljene ni oko Vlade, ni oko Narodne skupštine, već oko Predsedništva jer se tamo odlučuje. Ne odlučuje se ni u Narodnoj skupštini, ni u Vladi,........

© Danas