Da odmah, na početku, raščistimo neke stvari. Pisac ovih redova (ovog puta bez smrtne neozbiljnosti) zdušno podržava studentske proteste. I učestvuje u istima. Sa osobitim zadovoljstvom priključivao se blokadi Javnog tajnog servisa – legla umišljenih, samodovoljnih, koristoljubivih i usijanih uredničkih glava. Pisac ovih redova zdušno podržava studentske proteste zato što ih je pokrenula generacija koja ne pristaje na jeftine trikove, opsene i podvale običnih sociopata i hulja – nevešto skrivenih iza predsedničkih i ministarskih fotelja, kao i preskupih rita, satova i automobila – a na koje smo mi, manje ili više stariji, manje ili više pristajali sramotno dugo vremena.

Ipak, kako ne bih upao u stupicu patetičnih proseravanja o bezuslovnoj ljubavi prema studentima – bezuslovna ljubav, inače, omiljena tema sveprisutnih self-help pseudomističara, stvarna je koliko i Pepeljugin frajer, poznatiji kao princ – dozvolite mi da ovde iznesem nekoliko stavki o tome šta mi se katkad ne dopada u vezi studentskih protesta, a nije ili jeste vezano uz studente same. Sve u nastavku izričem tek kao običan (grešni) civil, a ne kao čovek svetih odluka ili, ne daj bože, čovek od uticaja, fotelje, skupih rita i skupih satova.

Kao prvo. Ne pada mi na pamet da skačem, iako nisam ćaci. Pod jedan, zato što to i takvo skakanje ima poreklo iz navijačkog nemilog miljea i izrazito je masovna aktivnost, a........

© Danas