Bilo je negde oko 10.30 časova kada je zazvonio mobilni telefon. Mnogo brže posežemo za telefonom nego što bismo inače to uradili. Srbija gori. Pred našim očima događa se ekološka katastrofa kakvu ova država ne pamti. Javljamo se na telefon, Darija nas pita kada možemo da krenemo. Kada bismo trebali da krenemo uopšte? Odgovara kratko i jasno: „Odmah, našla sam traktor kojim možemo da priđemo šumi.“

Krećemo se ka Deliblatskoj peščari, sve vreme smo u kontaktu sa meštankom Kajtasova koja nam daje sve neophodne informacije. Idemo putem preko Zrenjanina, razmišljamo kako uopšte da priđemo selima. U medijima nema gotovo nikakvih informacija, jedino ko nam može pomoći je Jasna. Objašnjava nam da u selu nemaju struje i da će joj se najverovatnije ugasiti telefon, ali nam objašnjava kako izgleda kapija njihove kuće i da samo uđemo ukoliko joj se ugasi telefon. U tom trenutku, situacija je mnogo gora u selu Grebenac, međutim vetar duva ka selu Kajtasovo.

Odlučujemo da pokušamo da uđemo u Grebenac. Već na nekih 15 kilometara, gust, veliki oblak dima se nadvija nad horizontom. Svetlost sunca izgleda potpuno narandžasto jer ga prekriva sivilo. Apokaliptično. Što se više približavamo selu, scene koje vidimo su sve strašnije. Ulazimo u Grebenac, prelazimo kanal Dunav-Tisa-Dunav, helikopter iz njega izvlači vodu. Shvatamo u šta smo se upustili. Meštani stoje na ulicama i gledaju u dim koji preti da im proguta selo. Pogledi puni suza i očaja. Stoje i čekaju bespomoćni. U selu ne može da se diše, ljudi nose gas-maske i marame preko lica. Smog je ogroman. U daljini vidimo dve devojčice koje trče ka šumi, dok ih polako sustižemo, vraćaju se uplakane dok u naručju nose mače.

Krećemo se ka šumi, sve je teže disati i temperatura se povećava. Na vremenskoj prognozi najavili su 40 stepeni, u požaru je subjektivni osećaj 60, ali ti se telo navikava, od adrenalina počinješ da zaboravljaš na vrućinu i znoj koji te oblivaju. Obazrivo i uplašeno ulazimo u šumu, iako smo očekivali da je mnogo teže ući, jer je logična pomisao da je nebezbedno, međutim tada shvatamo da je sve prepušteno na milost i nemilost svevišnje sile.

Vidimo radnike Vojvdinašume koji pokušavaju da ugase tinjanje koje se i dalje dešava u zagarištu, ali bezuspešno. Prva rečenica koju nam upućuje jedan od radnika je: „Šta snimate više“. Ulaze u svoje vozilo i kreću nazad ka selu. Zaustavljaju se tik ispred naših nogu. Diže crnu izmorenu ruku i kroz blagi osmeh govori „Čuvajte se. Nama ovde više nema pomoći“.

Scena ispred nas je sablasna. Zastrašujuća. Dim, izgorelo drveće i pustinja. Ostajemo bez reči, nemo stojimo i posmatramo. Pitamo se kako je moguće da nakon mesec dana i dalje nije sprečena katastrofa koja........

© Danas