Jedinstvo policije i kriminalaca. Pravosuđe – sluga režima. Ustavni sud – negacija samog sebe. Slobodni mediji koji vise o koncu. Upad uniformisane bande u Rektorat. Privođenja studenata. Promene krivičnih zakona. Ucene, pretnje, otpuštanja. Travestija od institucionalnosti. Predsednik poludeo od vlastoljublja. Tavorenje između naopakosti i predrasuda. Ovo je slika današnje Srbije.

Bolje biti neće. Možemo samo još gore očekivati. I spremati se za najgore. Rekoh dosad više puta. Ovaj je režim kadar je za svaku nasilnost ne bi li svoju vlast sačuvao. I svaku prevaru. Kako stigosmo dovde? Kako se srozasmo ovoliko nisko? Kako nam se, i zašto, dogodilo da za sto dvadeset godina doživimo ovakav sunovrat? Da od evropskog naroda na putu ukupne društvene i državne emancipacije zalutamo u pustoš beznadežnosti?

Odgovor nije lak. Čitav niz pogubnih odluka odveo nas je istorijskom stranputicom. Donekle je, mora se priznati, i splet okolnosti doprineo našem narodnom neuspehu.

Neki bi, tešeći se, pominjali ogromnu pogibiju u dva svetska rata. Neki bi negirali realnost predstavljajući nas kao narod koji je uvek bio u pravu i koji ide pravcem neviđenog procvata. Neki bi se pozivali na zlu sudbinu. Koje god od ovih objašnjenja da prihvatimo, velike pomoći nam od toga biti neće. Traženje utehe, ili upiranjem prsta u imaginarnog krivca, nećemo nikud stići. Kićenjem stvarnosti još manje.

Okrećemo se slavnoj prošlosti zato što u sadašnjost ne verujemo. Idealizujemo prethodna pokolenja, i vremena, zato što ne uspevamo danas. Hvalimo se onim što je negda bilo kako bismo pred sobom, i pred drugima, vredeli više. Slaba vajda.

Istorija je nepovratna. Prohujalo doba upravo istoriji pripada. Naš pogled mora biti upravljen unapred. Pogled ispred sebe, nikako iza sebe. Lament nad prošlošću je Sizifov posao. Pekić.

Aktuelni predsednik Srbije je, moram da kažem, prava mera naše uzaludnosti. Misli da zna, a ne zna. Misli da ume, a ne ume.........

© Danas