„Ja sam Laći, drago mi je“, pružio joj je ruku.

„Ti si, znači, Laći!“, odgovorila mu je srdačno, ali ne srdačno kao meni, već onako, univerzalno, američki srdačno. „Super je kad upoznaš nekog s kim si toliko mejlova razmenio.“ Onda se ponovo okrenula meni. „I? Kako ti se dopada ovde gore?“

„Zasad sam samo tebe video i ono što sam video baš mi se dopada.“

„O, hoćeš li prestati?! Odakle ti samo ispadaju te rečenice?!“, kikotala se.

Oko nas je bilo brdo ljudi, pogled na pustinju je bio gotivan, ali pogled iz moje sobe bio je još bolji, tako da nisam, poput ostalih, svaki čas polupijan izlazio na terasu, da me trezni pustinjski vetar. Osim u dva navrata, kad je Debora predložila da izađemo na terasu. Bila je do jaja. Tri godine mlađa. Iz Ohaja. Otac Irac, majka Astek. Živela je u Bruklinu, radila na Menhetnu. Imala je tetovažu preko celih leđa, tako je barem tvrdila, kad sam zavrnuo nogavicu da joj pokažem svoje majušno istetovirano zaokruženo A.

Sve to, uz spisak njenih omiljenih pet bendova, bilo je dovoljno da se sve što sam u životu uradio, postigao i pretrpeo slije u njene oči i osmeh. Jedan njen kez i........

© Danas