Drugar mi putopisno javlja zanimljivost iz belog sveta: na malajskom se „molimo vas, sedite“ kaže (ili bar piše) – sila duduk. Odmah sam pomislio: to bi bilo tako savršeno ime za nekog visokorangiranog čankoliza, viđenije grlo iz ergele NeAndreja s Andrićevog venca.

Te ovim putem upućujem predlog lokalnom božanstvu nesreće, svecu zaštitniku elementarnih nepogoda i slobodnih radikala – da ovo uvede ne samo kao titulu, nego i da se nosilac epolete privremeno tako zove javno i privatno, u ličnoj karti i ostalim dokumentima; da to bude nešto kao ćacionalistički radnik meseca, prestižna značka koja izaziva duboki naklon batinaša i onih koji ih ovde-onde raspoređuju i vukljaju (to je čin koji već ima ime: vucibatina) – ovo je iznad, hijerarhijski vrh dna, general/ka svedžiberstva, status koji se najviše primiče nedostižnom idealu Njega. Sila Duduk, prvi među strasima i trepetima drugog reda. Sila Duduk, prvi među nebitnima, najbliži šansi za bitnost, prilici da mu/joj istorija zapamti čak i civilno ime. Sila Duduk, plaketno oličenje NJegove zahvalnosti za doprinos ništaštvu i satiranju društva, zemlje, naroda. Medalja koja u sebi spaja krajnji domet, san svakog člana režimske udruge (da se nad nekim sili, drzniči i iživljava) i početne, nužne kvalifikacije (da je nemač pojma opšteg tipa, zadovoljan sobom svaki put kad izbije na kraj........

© Danas