Sve što sada kažem isključivo je dobronamerno, i dolazi otud što mi je stalo. Ukoliko neko svejedno sumnja u razloge… pa, neka sumnja. To je uvek lakše nego izistinski čuti šta nam se govori. Lakše, ne i bolje.

Vidite, istorija pamti razna javna obraćanja koja su obodrila ljude. Na dobre, velike stvari. Upravo istorijske. Neko stane pred masu, pogleda je u oči, kaže nešto što ljudi osete u kostima, ne samo u srcima. Osete nanovo svoju snagu, pre toga zatomljenu. Ubijeni u pojam, vaskrsnu. Nije jednostavno probuditi to u drugima, čak ni u sebi.

Kolosalne stvari proisteknu iz te razmene, neke od onih koje ispune stranice hronike doba. Ima dugih govora, sadašnjica nekad traži da se toliko toga salije u reči. Ima, nasuprot tome, veoma kratkih. Za mene, najčuveniji takav glasi: „Eto mene, eto vas…“ Maleno obraćanje, sasvim stesano i sažeto. Zato što ništa više nije trebalo reći. Svi prisutni znali su zašto su tu.

U aktuelnom ovde-i-sad, koje ovakvo kakvo je – mučno i otužno – traje nepodnošljivo dugo, došli smo do tačke s koje nema nazad. Nikome se onamo ne vraća, sad kad smo napokon većinski budni, svesni u kakvom smo paklu tavorili. Prvog maja, obeležili smo pola godine ove poslednje etape, još jezivije od svoje predigre koja se kuvala duže od decenije. Ali ustali smo. Najzad zajedno, složno.........

© Danas