Zamislite ekran podeljen napola.

S jedne strane vidite pripitog svata koji oponaša ljudskost, padobranca iz mračnih sfera vanzemaljstva što u pokušaju kopiranja greši kao AI: kao onomad polomljeno staklo, sad rukama hvata vrele ćevape dok cvrče na roštilju, uz robotsko „uuuh, prevruće“; mazi mače na način da te strepnje kalibra „Mars napada“ uhvate dok gledaš taj prizor, terevenči pod šatrama tvrdeći da to nije funkcionerska kampanja nego njegov predsednički posao, istovremeno priča da smo ekonomski tigar i da ovde samo elita ide na more, da nam ide odlično i da nam treba pomoć od po 6 hiljada dinara, deli lekove dok razboljeva naciju, razvija korupciju dok čita sajber-pritužbe na korupciju, ne da Gazivode dok daje Gazivode klibereći se po vašarima.

Vidite da niko ne odgovara za mrtve pod nadstrešnicom. Vidite Veselina Milića kako opet ide na posao, kao da se nije desilo ništa naročito. Nakon rasprodaje svega što imamo, vidite Dačića kako nudi da prodamo zvučne naprave koje inače nemamo.

Mučnost crnobelizacije

Mučnost crnobelizacije

S druge strane ekrana vidite pretučenog Stevana Filipovića. Vladu Arsenijevića. Vuka Cvijića. Ivu i Lakija, na koje se čak potezala i sekira. Sve one ljude gažene kolima širom Srbije. Polomljenu vilicu studentkinje. Polomljene ruke muzičara iz filharmonije. Otpuštenog hirurga Dugalića. Ponovo suspendovanu policajku Katarinu Petrović, ovog puta zato što kroz svoju knjigu uopšte priča kroz šta je prošla. Otpuštene profesore. Polomljenu kameru N1. Radnike iz sveta kulture kojima je zabranjeno da rade. Sve........

© Danas