Tribinu s maturantima, posvećenu Zoranu Đinđiću, otvorio sam rekavši da je gorka ironija što svakog 12. marta gledamo unazad da bismo se sastali s NJim – jer On nam sastanak nije zakazao tamo. Randevu je u budućnosti, onoj kojoj On nije bio samo neimar, već i svevremeni savremenik.

Datum kao da se stalno pomera, beži krasnim novoizgrađenim autoputevima prema nikad – ali, naravno, to je tek utešna nije-do-nas izmislica, optička varka pizdunske potkategorije; ne beži taj dan, nego mi predugo sluzavimo niz istoriju untaraške i razmak povećavamo. Dok pitam te hrabre, divne klince da li ih sudbina Zorana Đinđića hrabri ili obeshrabruje, glavom mi klopara nešto što reče Koča Popović, valjda u svom poslednjem intervjuu: „Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje.“

Mislim se, e Vjerice Radeta, to je kletva – baš zato što nije kletva nego konstatacija – a ne one tvoje trećerazredne verbalne vračke i prokunaški ljakse-laksativ; ko nas je kleo jeste dangubio, jer nas kleti, to je gatarski pleonazam, neukusni overkill. Mi smo sve najgore već dočekali, i to s fanfarama; još samo fali da nam nebo padne na glavu – kao što se pribojava poglavica onog galskog, ehm, ostrva u, ehm, Taličnom Tomu, ako je verovati jednom drugom poglavici, onom što jaše na grbini plemena koje taliju nije dočekalo, no samo Tomu i ostale Šešeljeve ispupke. „Gde ja stadoh, ti oduži“ pojavljuje se kao žalosni, prećutni slogan… sve doskora. Prošle godine, prvi put imao sam utisak da smo vaistinu........

© Danas