Društvene mreže podsetile su nas na važan rođendan: ovih dana navršilo se tačno godinu dana otkad je rođena reč ćaci. Svi se sećamo genijalnosti tog porođaja – neko notorno nepismen napisao je na ogradi škole svoju pridiku što su đaci izašli na ulicu jer je nepravda postala tako očigledna da je vide čak i deca.

Vaistinu nikad nije sevnula tako sažeta definicija o kakvoj se ekipi tu radi: ne zna ništa, tobož nešto brani, a brani tako što po tome što brani žvrlja, za šta dobija manji ili veći ćar; tačno to je suština cele njihove delatnosti. „Mi za njih nismo ljudi, mi smo ćaci“, reče nedavno predsednik, narogušen i ljut sav, posle cele godine demonstracije ljudskosti. Ljudi, dabome, niko ne spori da su pojavne odlike čovekolikosti svakako tu; nezgoda je samo u tome što to nije isto što i ljudskost. Tu su osobinu dobrovoljno izgubili, a kukumavka počiva na strahu da ipak nije istina ono što im je njihov prorok obećao: da mogu nekažnjeno da naprave od sopstvene zemlje svinjac.

Dugo su čekali na reč koja ih imenuje, iako je fenomen odavno tu i da se opisati. Ćaci je, dakle, čovek, ali čovek........

© Danas