„Kako da uskladim svoj lični život sa shvatanjem da se svet pred mojim očima urušava“, zapitao se Bergman u jednom intervjuu. Dilema koja ovih dana prevazilazi savete svih radnika u sferi dobronamernog slušalaštva naših dušoloma (a to su šankeri, terapeuti i popovi). Prijatelje ne vredi pitati, osećaju se isto kao mi. Čak i neprijatelji pate od iste tenzije. Cela Srbija se loži, cela Srbija strepi. Kad neko pita kako sam, opišem to kao kucanje kolumne dok sedim na bombi: svi obavljamo svoje obaveze, održavamo živote kako-tako normalnim, a znamo – situacija će nam uskoro eksplodirati u face. Apsolutno svima, neizbežno i nezaustavljivo, pa kom opanci kom zatvorske papuče. I onda, kao, kako si?

Danas je, na primer, dobar dan: petak je, u Novom Sadu zakazan je pakao – ali je potom otkazan. To se računa u odlične vesti, naterani smo da se radujemo stvarima kao što su „niko neće biti polomljen na ulicama“. Tračak razuma u glavi jednog nesoja prima se kao nebesko znamenje u očima pračoveka. Teška srca, dirigent stvarnosti još jednom se manuo svoje namere odlaska u grad zavijen u crno, da sere po nesreći. Da se ruga patnji. Da poruči kako preko mrtvih za koje niko ne odgovara, preko izglavljenih vilica i gaženja kolima (za koja učinioci umalo orden ne dobiše), preko masovnog pendrečenja na koja se somalijerski cerio u realnom vremenu i direktnom prenosu, idemo u svetlu budućnost, pod nove strehe istih neimara.

Sav taj bol nije važan, važan je On. On je sav naš On. Koliko strašno mora biti........

© Danas