Grafički roman „Irena, anđeo iz geta“ otima od istorijskog zaborava priču o Ireni Sendlerovoj, ženi koja je tokom Drugog svetskog rata iz varšavskog geta izvukla i spasla dve i po hiljade dece, dovijajući se na najneverovatnije (utoliko i najrizičnije) načine.

U predgovoru, Marek Halter prenosi nam upečatljiv detalj iz poznanstva s Irenom: nikada sebe nije smatrala heroinom; sve što je radila, kaže, vidi kao notorno ljudsku reakciju. U trenutku kada ju je locirao, Sendlerova je starica od osamdeset četiri; tokom razgovora se zaplakala, poverivši mu da je i dalje progoni što nije spasla još dece. Na šta Halter konstatuje jednu mračnu zanimljivost: svi ti silni nacisti, kasnije suočeni sa svojim zločinima pred sudom, branili su se onim antologijskim „samo sam radio/la svoj posao“, a da pritom nije posredi bio najbolji izum njihovih pravnih savetnika, već njihovo istinsko lično vjeruju; dočim jednu Irenu Sendlerovu, koja je svoje čovekoljublje platila hapšenjem, zatvorskim mučenjem i svekolikim ugrožavanjem svih bližnjih, do kraja života grize što nije uspela da spase još više života. To mu dođe svevremena crtica o raspodeli savesti: ne kaje se zločinac što je proizveo zlo, nego se kaje dobrotvor što nije proizveo toliko dobra da zlo sasvim potre. No, ima tu još nečega, čisto psihološkog, što se vrlo tiče aktuelnog ovde-i-sad: u tim sudnicama, situacija je takva da reč kajanje deluje irelevantno, jer zločinac u suštini negira svoj zločin i hvata se za narativ.

Dok mi kakofonija sirena stepuje po lobanji u saobraćajnoj vrevi........

© Danas