Čuda velikoga u rubrici „jbg“: šibicarstvo ima svoje domete. Ima samo jednu ligu – sitan ćar, driblanje naivnih prolaznika – i nije kao da te pošalju na opštinsko takmičenje kad našibicaš dovoljno ljudi, pa na regionalno, republičko… i na kraju na belosvetsko. Ne, ta igrica nema sledeći nivo, jer kad ti jednom nađu kuglicu u rukavu, više se ne pojavljuješ na tom ćošku.

No, desi se nekad po lupež-maestra srećna okolnost da sretne posebno nesrećnu, lakovernu publiku, toliko razočaranu u sve, toliko željnu spasa da od prevarantske ručne veštine pomisli da je magija – a od vašarskog lole da je bogomdani spasitelj. Jednom takvom suze su pre skoro deceniju i po potekle od neverice da mu je raja poverovala, ko bi zaboravio taj TV-trenutak kad saopštava pobedu svoje družine i treperi na mašti koje će institucije da razje*e, kome će kako da se sveti i kolike se prevare mogu izvesti na velikoj pozornici. Jedina fora koju ima ne može se, doduše, naročito unaprediti – poslovica kaže da ne možeš ni mladog, kamoli starog radikala naučiti novim trikovima – a i čemu to kad fazon prolazi.

Međutim, kad dovoljno dugo varaš u tabliću i jadiš istu krčmu, pomisliš da si kapacitet za kazina Las Vegasa. I evo, gledamo direktan prenos koprcanja. Ono dolazi otud što mutljaš, provaljen i stisnut uz zid, i dalje radi jedino što ume, slepo verujući da je dotle stigao zato što je genije, a ne zato što se iživljavao nad slabima.

Mađarska........

© Danas