Voz iz Lavova za Dnjepar polazi tačno na vreme sa centralne stanice glavnog grada Galicije. Prvi sati putovanja su mirni. Vagon „Plackart“ nije podeljen na kupee, čak i duž hodnika su postavljeni ležajevi. Samo polovina ležajeva je zauzeta.

Noćne evakuacije: Sve je teže putovati

Neki putnici dremaju, neki piju čaj. Oko deset sati uveče svetla u vagonu se gase i jedini zvukovi koji se čuju su poskakivanje točkova po šinama i tiho hrkanje nekoliko ljudi, sve dok kondukter nije protrčao kroz vagon i viknuo: „Evakuacija, svi iz voza!“.

Putnici, navikli na ovakve scene, već imaju spakovane torbe s najosnovnijim stvarima: dokumentima, flašom vode, jaknom ili toplim džemperom i telefonom. Brzo izlazimo iz vagona. Mlađi pomažu starijima i ranjenim vojnicima: voz je zaustavljen na otvorenom terenu, a između stepenica i nasipa je razmak skoro metar.

„Upotreba svih oružja biće neizbežna“: Putin u govoru u klubu Valdaji o mogućem sukobu sa NATO, Vučiću, poseti Zelenskog Beogradu (VIDEO)

„Upotreba svih oružja biće neizbežna“: Putin u govoru u klubu Valdaji o mogućem sukobu sa NATO, Vučiću, poseti Zelenskog Beogradu (VIDEO)

Noć je sveža i zvezdana. U daljini se čuju zvukovi sa autoputa. Ne znamo gde se nalazimo. Navigacioni sistemi na našim mobilnim telefonima pokazuju neku lokaciju u Peruanskim Andima: ukrajinska vojska pokušava zbuniti GPS koji navodi dronove.

Hladno je, već je septembar, a letnje noći su samo sećanje. Putnici razgovaraju među sobom, neki se prisećaju prethodnih evakuacija, drugi prepričavaju kako su im stanovi uništeni ruskim projektilima u gradovima blizu fronta.

U jednom trenutku, u daljini se začu zujanje drona. Kondukter viče kroz megafon: „Što dalje od voza i lokomotive!“. Mrak je, ne vidi se ništa, svetla mobilnih telefona osvetljavaju samo strnjište polja pšenice. Dron se približava, verovatno lebdi iznad voza, a zatim prolazi. Jasno se čuje protivvazdušna vatra, praćena tutnjavom. Šahed je oboren, od njega je ostao samo trag plamena koji pada prema horizontu. Trag postepeno bledi i stapa se s difuznim svetlom tanke linije horizonta.

Tiho se ponovo ukrcavamo u voz, koji uz trzaj krene prema Dnjepru. Tokom noći će biti još dve slične evakuacije, a voz će u Dnjepar stići sa šest sati zakašnjenja. Na stanici, na peronu pored našeg, nalazi se lokalni voz sa izgorenim prvim vagonom i rupom na krovu. Prepoznajem ga: to je „električka“, lokalni voz koji povezuje Dnjepar sa Zaporožjem.

Nekoliko sati pre mog dolaska u Dnjepar, pao je dron i usmrtio ženu koja je radila kao kontrolor. Već je bila u penziji, radila je ovaj rizičan posao kako bi dopunila svoju oskudnu penziju. Putnici su već bili evakuisani; ona se nakratko ponovo popela u voz da nešto uzme i u tom momentu je došlo do eksplozije. Železničke veze između Dnjepra i Zaporožja su prekinute; ljudi nastavljaju putovanje autobusima.

Tokom jedne od noćnih evakuacija, imao sam priliku da pomognem Konstantinu, vojniku sa teškom ranom na levoj nozi, da siđe sa voza. Njegova potkolenica je slomljena i, da bi je zaštitio, nosi kružni metalni kavez (sličan onome koji se koristi za zatvaranje pripitomljenih ptica)........

© Danas