Iako sam rođena u politički najsramnijoj deceniji srpske istorije, ili kako mi u Pokretu slobodnih građana volimo da kažemo jedinoj sramnoj deceniji u Srba, tek ovog leta sam shvatila pune razmere strahota koje su se događale devedesetih na prostoru bivše Jugoslavije.

Posetivši samo dva od mnogih mesta na kojima su se dešavali ratni zločini počela sam da razumem, ne samo razmere strahota koje su se dešavale, već posledice nečinjenja, odsustva suočavanja sa onim što se dogodilo, i branjenjem ili relativizacijom zločinaca samo zato što pripadaju istom narodu kao i mi. I ovo je slučaj bez izuzetka.

Moji vršnjaci tridesetogodišnjaci, pa i mlađi, kliču ratnim zločincima, u Zagrebu, Sarajevu, Beogradu, Prištini, neki malo stariji koji pamte ratne strahote i ne bi želeli da se ponove kažu, nije to sad tema, i oni su nas, Hag je nepravedan… Ne treba mi sudska presuda da bi razlikovala dobro od zla, ispravno od neispravnog, zločinca od žrtve. Vi, stariji od mene koji čitate ovaj tekst........

© Danas