Ako se borimo protiv sistema koji ne trpi mišljenje, šta onda možemo da očekujemo kada dođu „naši“? Da li ćemo, u ekstazi jednoumlja, sami potvrditi da je sve u redu, nema potrebe za propitivanjem, da su pitanja suvišna, a sumnje opasne? Ili ćemo, konačno, shvatiti da pokret koji ne može da podnese kritiku, čak i onu iznutra, već pokazuje znake slabosti, a ne snage.

U Novom Pazaru održan je studentski protest pod nazivom Oni ili mi, kao podrška studentima Državnog univerziteta u Novom Pazaru, jedinog univerziteta u Srbiji koji je trenutno u blokadi i koji se godinama suočava sa ozbiljnim sistemskim problemima. Protestu je prisustvovao veliki broj gostiju sa strane: opozicioni politički akteri, profesori, javne ličnosti i brojni građani koji su došli da pruže podršku. Ta podrška je, u svojoj suštini, bila izuzetno važna za studente, jer bez solidarnosti nema ozbiljne društvene promene.

Protest je protekao mirno, ali je po završetku otvorio polemike o svojoj brojnosti. Za razliku od aprilskih protesta, održanih u jeku studentske pobune i snažnog društvenog naboja, decembarski protest u Novom Pazaru dočekao je vidno oslabljen i fragmentisan pokret. Među okupljenima je bilo relativno malo građana Novog Pazara, izuzev aktivista SDA Sandžaka, Zbora građana, Islamske zajednice Sandžaka, Bošnjačkog nacionalnog vijeća, i pojedinih lokalnih inicijativa. Razlozi za to su višestruki: izostanak podrške ključnih lokalnih političkih aktera, povlačenje dela građana i atmosfera straha zasnovana na egzistencijalnim pritiscima. U suštini, protest je bio malobrojan. Stiče se utisak da je SDA Sandžaka studentsku pobunu doživela ne kao spontani izraz nezadovoljstva, već kao političku priliku koju je valjalo iskoristiti, o čemu svedoči i višemesečno, gotovo ritualno, prisustvo partijskih izaslanika na protestima.

U takvim okolnostima, sama činjenica da je protest održan, da je bio miran i okupio ljude spremne da pokažu solidarnost, predstavlja njegovu najveću vrednost. Niko ne može osporiti da su studenti u proteklih godinu dana prodrmali Srbiju, mobilisali ljude i pokazali da imaju snage. To je do skora bilo nezamislivo, naročito za mlađu generaciju koja je dugo važila za nezainteresovanu i apatičnu. Ipak, tvrdnja da je sav prethodni „minuli rad“ u ovom kontekstu nebitan deluje više kao zgodno pojednostavljivanje nego kao realna ocena. Bilo je i protesta, pobune, kritike, povezivanja, i pokušaja koji možda nisu doneli masnovnost, ali su stvarali neki okvir. Ali u Srbiji istorija, po pravilu, počinje svaki put iznova, najčešće od nas samih, a pouzdano tek od 2012. godine, kada je, s dolaskom SNS-a, svet nastao, a sve pre toga ostalo bez prava na pamćenje. I zato, na kraju ove godine, u mom omiljenom Danas-u još jednom ponavljam: studenti su promenili geografiju otpora i mnogima, posebno opozicionim akterima, pokazali kako se može.

Često pišem i ulazim u ozbiljne polemike, ali prostora za takozvane „kreativne svađe“, da citiram drugaricu Stašu – sve je manje. Zavladala........

© Danas