Problem nije u tome što studenti nemaju stav o svemu, već što su o pojedinim pitanjima odlučili da nemaju nikakav stav.

Sve dok se govorilo o korupciji, urušavanju institucija, autoritarizmu i odsustvu pravne države, između studentskog pokreta i njegovih najvernijih saveznika gotovo da nije bilo neslaganja. Međutim, onog trenutka kada su otvorena nacionalno-identitetska pitanja – Srebrenica, Kosovo, ratovi devedesetih, kultura sećanja i odnos prema sopstvenoj prošlosti – postalo je očigledno da se ispod prividnog jedinstva krije ozbiljno razočaranje dela javnosti koji je studente do tada bezrezervno podržavao.

Problem nije u tome što studenti nemaju stav o svemu, već što su o pojedinim pitanjima odlučili da nemaju nikakav stav.

Napad na književnika Vladimira Arsenijevića nije za mnoge predstavljao izolovan incident, već je doživljen kao nastavak obrasca koji u Srbiji traje decenijama – nasilja nad onima koji javno govore o ratnim zločinima i genocidu u Srebrenici, je jasan pokušaj da se zastrašivanjem ućutka istina i održi u životu državni poredak poricanja. Upravo zato je izostanak jasne reakcije studentskog pokreta dodatno produbio razočaranje njegovih najdoslednijih podržavalaca.

Kada je reč o obeležavanju 11. jula, oglasio se deo studenata u blokadi Državnog univerziteta u Novom Pazaru. Njihov odnos prema genocidu u Srebrenici odavno je jasan, nedvosmislen i neupitan. Ali pitanje Srebrenice nikada nije bilo, niti sme biti, pitanje za novopazarske studente. To je pitanje za srpsko društvo, njegove institucije, univerzitete, političke elite i javnost, za sve koji se decenijama nalaze pred izborom između istine i poricanja, odgovornosti i bekstva od nje.

Utisak je da takav odnos studentskog pokreta nije slučajan, već predstavlja politički pragmatičan izbor. Izbegavanje jasnog određivanja prema genocidu u Srebrenici ostavlja utisak pokušaja da se sačuva što širi društveni konsenzus, da se ne izgubi podrška dela javnosti i da se ne otvori još jedan front na kojem bi studentski pokret postao meta vlasti, nacionalističke opozicije i desničarskih organizacija. Drugim rečima, Srebrenica je prepoznata kao tema čije bi otvaranje moglo imati visoku političku cenu – zato tišina.

I studenti u blokadi opipavaju puls građana

I studenti u blokadi opipavaju puls građana

Upravo u tome studentski pokret, paradoksalno, počinje da liči, jednim delom, na političke aktere protiv kojih se pobunio. Umesto da dosledno zastupa univerzalne principe, prihvata logiku političke oportunosti – o temama koje mogu proizvesti ozbiljan društveni otpor bolje je ćutati nego rizikovati gubitak podrške. Ono što se u ovom ostatku od studentskog pokreta može prepoznati jeste svojevrsna etnizacija moralne odgovornosti.

Ne zato što je studentima Državnog univerziteta formalno poverena uloga da govore o Srebrenici, već zato što se gotovo neprimetno podrazumeva da je to njihova tema. Kao da se od njih očekuje da govore zato što su Bošnjaci, a dok ostali imaju pravo na ćutanje. Studenti Državnog univerziteta nisu imali nikakvu veću obavezu od........

© Danas