„Nemam televizor.“ „Ne gledam televiziju.“ Fraze koje stalno slušate, a znate da nisu istinite. Televizija je, kada je nastala pre gotovo sto godina, postala pozorište u kući. Bila je to prilika da se radiodifuznim signalom prenesu i slika i reč. Evropske televizijske stanice, BBC, RAI i druge, proizvode program u kojem ima svega, kao i u teatru: komedije, drame, tragedije, opere, baleta, koncerata…

Kod Ujka Sema počinje da se pravi profit. Čista komercijala: reklame, gledanost i što jeftinija proizvodnja. Taj medijski rat poslednjih decenija dobili su Ameri. Svi na kraju vole lovu, pa daj da se zaradi nešto od te slike u kućama i da se proda što više robe.

Države reaguju, donose zakone i ograničavaju propagandne minute – na, recimo, šest minuta u satu. Štite svoje nacionalne emitere i uređuju korišćenje nacionalnih frekvencija. Majstori medija brzo su shvatili moć televizije, a pretpostavku da će obrazovaniji ljudi koristiti više izvora informisanja odbacili kao sociološku utopiju.

Ozbiljan problem postala su i TV lica, oni koji vam govore šta gledate. Postaju velike zvezde i mogu da pokrenu gledaoce na mnoge akcije koje vlasnicima neće prijati. Sreća je što zakoni medija deluju, pa je njihova slava kratkog veka – nekoliko godina. Posle obožavanja dolaze ljubomora i prezir, pa se TV lica brzo........

© Danas