Ne postoji zemlja u kojoj se igra finale kakvog svetskog ili evropskog prvenstva, bilo kog – fudbalskog, košarkaškog, odbojkaškog, pa tako i vaterpolo prvenstva… – a na tom finalu, pride, učestvuje i reprezentacija koja je domaćin tog prvenstva, da tom spektakularnom događaju ne prisustvuje i ponosni predsednik te ponosne zemlje koji zajedno navija sa svojim ponosnim građanima.

Kada je, primera radi, u Beogradu 2006. godine na stadionu Tašmajdan Srbija pobedila Mađarsku u finalu Prvenstva Evrope u vaterpolu sa 9:8 (2:4, 4:1, 2:3, 1:0), na tribinama je bio i predsednik Srbije, neki Boris Tadić, kao što je i red.
Ako se svetsko prvenstvo ne igra baš kod njih, ima predsednika koji idu čak na drugi kontinent da bi gledali finala svojih reprezentacija, otkazuju sve obaveze i lete 12 sati avionom da bi podržali svoje – to se ne propušta.

Samo jedan predsednik se na takvim manifestacijama ne pojavljuje čak iako se finale igra otprilike četiri kilometra od njegove rezidencije vazdušnom linijom.

Taj predsednik u nedelju uveče nije prešao Brankov most, onda skrenuo levo u Milentija Popovića, pa potom skrenuo desno u svoj omiljeni Bulevar Ratka Mladića, zatim prošao dve raskrsnice u koloni pod rotacijama i seo u ložu Beogradske arene da bodri svoju Srbiju protiv uvek neugodnih Mađara.

U Beogradu – gde je u nedelju igrano finale Evropskog prvenstva u vaterpolu, Srbija – Mađarska, na tribinama nije bilo predsednika Srbije, izvesnog Aleksandra Vučića, veoma omiljenog u srpskom narodu, toliko omiljenog da ne sme da se pojavi na manifestaciji gde prisustvuje 12.000 ljudi koji nisu dovedeni autobusima i koji su kupili karte, već vaterpolisti sa zlatnim medaljama moraju sutradan da idu njemu na noge.

Ana........

© Danas