Prolazeći platoom ispred Hrama Svetog Save, čovek ne može da se ne zapita u kom veku, ili preciznije, u kom paralelnom univerzumu se probudio. Na hiljade ljudi u nepreglednom redu, koji se proteže sve do Bulevara oslobođenja i okolnih ulica, strpljivo čeka na majskom suncu kako bi celivali Časni pojas Presvete Bogorodice. Relikvija od kamilje dlake, stigla pravo s Atosa, postala je epicentar nacionalne nade.

Svega nekoliko dana ranije, nedaleko odatle, na Slaviji i u Pionirskom parku, odigrao se potpuno drugačiji ritual: pendrečenje studenata, letenje šahtova, suzavac i prekomerna sila policije nad mladima koji su se drznuli da traže državu bez mafije.

Kako smo stigli od tačke A do tačke B? Kako se u istom društvenom krvotoku spajaju masovna, gotovo histerična religioznost i brutalno, anticivilizacijsko nasilje nad sopstvenom decom?

Da bismo razumeli ovaj fenomen, moramo se vratiti oko osamdeset godina unazad, u vreme kada se Bog ukidao dekretom na partijskim sastancima. Branko Ćopić je u svojoj antologijskoj pripoveci „Surovo srce“ hirurški precizno oslikao taj mentalitetski krah kroz dijalog Nikoletine Bursaća, partizanskog mitraljesca, i njegove majke Marije:

– Nikoletina: ( sjedne za sto, podboči se i gleda u zemlju ) Majko… imam nešto važno da ti kažem. Izašao je novi zakon. – Marija: (gleda ga podozrivo, brišući ruke o kecelju ) Kakav zakon, sinko? Da ne daju opet neku obavezu u žitu? – Nikoletina: (mrko, odsječno) Nije žito, majko, nego nešto mnogo krupnije. Slušaj me dobro: od danas više nema Boga! Donijeta je odluka na sastanku. – Marija: (prekrsti se preneraženo) Gospode pomiluj i sakloni! Šta to blebećeš, nesrećni Nidžo? Kako to misliš, nema Boga? Pa ko drži ovaj svijet, ko kišu pušta, ko sunce grije?

„Čovek vidi da nije sam“: Građani u redovima satima čekaju za celivanje Pojasa Presvete Bogorodice

„Čovek vidi da nije sam“: Građani u redovima satima čekaju za celivanje Pojasa Presvete Bogorodice

– Nikoletina: (lupi šakom o sto) Nema ga i kvit! To je naučno dokazano. To su nama na sastanku drugovi sve lijepo objasnili i raskrinkali. Sve je to prevara i opijum za narod. I nemoj više da mi se krstiš tu po kući, sramota me je od odbornika i od komandira. Ja sam komandir desetine, ne ide mi da mi se majka krsti ko u srednjem vijeku! – Marija: (gleda ga zapanjeno, pa ga odmjeri od glave do pete) A ti si to, Nidžo, srušio Boga? Ti i tvoj........

© Danas