Pozitivan ishod ove pobune značio bi početak nove ere: prelazak sa viktimizacije i populizma na građansku odgovornost.

Krajem 20. veka, Jugoslavija je tonula u sistemsku krizu: ekonomski zastoj, inflaciju, birokratsku paralizu i rastuće nacionalne tenzije. U tom kontekstu pojavio se Memorandum SANU (1986). Intelektualci su ispravno ukazali na duboke probleme, Ustav 1974. koji je Srbiju učinio slabom republikom sa dve autonomne pokrajine koje su imale veto moć, ekonomsko iskorišćavanje, ignorisanje kosovske krize posle demonstracija 1981. i opšti jugoslovenski zastoj. Memorandum nije bio „ratni plan“, već dijagnoza krize i poziv na reforme i ravnopravnost.

Međutim, u njemu se ogledala duboka srpska zabluda 20. veka: težnja da se svi problemi tumače prvenstveno kroz prizmu tuđe krivice. Srbi su predstavljeni kao glavna žrtva jugoslovenskog uređenja, dok su sopstvene greške, preterano oslanjanje na jugoslovenstvo, loše upravljanje autonomijama, autoritarne tendencije i nesposobnost elite, ostale u drugom planu. Taj narativ viktimizacije nije izmišljen: postojali su realni progoni na Kosovu, neravnoteže u federaciji i antisrpski stavovi u delovima drugih republika. Ali pretvaranje toga u monokauzalno objašnjenje („svi protiv nas“) blokiralo je introspekciju i pripremalo teren za katastrofalne odluke 1990-ih.

Koji je dokument opasniji – Deklaracija Svesrpskog sabora ili Memorandum SANU koji je obeležio početak rata devedesetih?

Koji je dokument opasniji – Deklaracija Svesrpskog sabora ili Memorandum SANU koji je obeležio početak rata devedesetih?

Ova tendencija nije nova. Od Kosovskog boja, preko stradanja u svetskim ratovima i genocida u NDH, do NATO bombardovanja 1999. patnja je realna. Spoljni akteri često nisu bili prijatelji. Ali ključna greška je što smo od toga napravili nacionalni identitet žrtve, umesto da ga pretvorimo u snagu za odgovornost. Umesto da analiziramo sopstvene promašaje, precenjivanje jugoslovenstva dok su drugi gradili nacionalne........

© Danas