Postoje, rekao bih, dva tipa tišine – ona koja nastaje iz nemoći da se progovori i ona koja proizilazi iz svesnog izbora da se ćuti.

Studenti su izabrali ovu drugu. Ali u Jagodini smo, gle čuda, svedočili trećoj vrsti tišine – onoj koja se pretvara u buku, u nametljivu kakofoniju organizovane spontanosti, gde se pod plaštom „pokreta za narod“ zapravo demonstrira okoštalost i statičnost političke misli (impotentnosti?). Pokret u mestu. Pokret koji ne vodi nikuda.

Ono što je posebno zanimljivo u ovoj političkoj koreografiji jeste stari dobri način na koji se režira spontanost – autobusi koji pristižu sa svih strana kao da žele da nas uvere da je gravitacija počela da deluje horizontalno, da se ljudi prirodno kreću u kolonama i da sendviči rastu na drveću centralnog gradskog trga. Ta inscenirana spontanost, koja bi da se predstavi kao izvorni narodni pokret, zapravo je samo još jedna manifestacija onoga što bi Bodrijar nazvao simulakrumom demokratije – kopijom bez originala.

Predsednik Srbije u Jagodini: Novi pokret za budućnost države i protiv povratka u........

© Danas