Srbija je danas poput švedskog stola na Titaniku: sve je zatrovano i pokvareno još devedesetih, ali putnici i dalje konzumiraju „specijalitete“ domaće kuhinje, čekajući u redu za porciju sopstvene propasti.

Dok naš brod, izvrnut naglavačke, tone u mračne dubine, promenila se i perspektiva. Gore je zapravo dole, levo je desno, a neznanje je vrhunska vrlina i najbolja preporuka za posao. Zdrav razum se vodi kao subverzivna delatnost, crno je toliko „belo“ da su nam usred tužilačkog mraka neophodne naočare za sunce.

Zbunjeni građani više ne znaju da li da kupuju brašno za nuklearnu apokalipsu ili da pakuju kupaći jer nam „nikad nije bilo bolje“. Taj stalni ping-pong između smaka sveta i zlatnog doba služi isključivo tome da se mozak isključi i prebaci na safe mode, gde se ništa ne pita i ničemu ne čudi.

Trijumf kulture nasilja nad kulturom sećanja: „Ribnikar“ i druge tragedije

Trijumf kulture nasilja nad kulturom sećanja: „Ribnikar“ i druge tragedije

U takvim okolnostima, gde se istina prihvata kao incident, a laž kao državna strategija, nameće se logična dilema: da li smo još uvek normalni ili je vreme da se sa razumom trajno pozdravimo? Ionako je već proglašen za „stranog plaćenika“ koji podriva naš nikad veći i nikad nevidljiviji napredak.

Statisti sopstvene propasti

U Srbiji je normalnost odavno spakovala kofere, izvadila radnu vizu i pobegla glavom bez obzira. Mi koji nismo uhvatili taj poslednji let, ostali smo da statiramo u beskonačnoj sezoni serije „Senke nad razumom“. Scenario se dopisuje u realnom vremenu, ali zaplet ostaje isti: „Kralj je go – pa šta?“. Specifičnost ove produkcije je i to što,........

© Danas