Uzmu pištolj ili pušku, uđu u školu ili tržni centar i ubijaju koga stignu. Ali, te ubice nisu naprosto „pukle“ jednog dana, već stvar ima predistoriju, kažu za DW vodeći američki stručnjaci za fenomen amoka.

Taj četvrtak bi bio običan dan u Kahramanmarašu, gradiću na jugu Turske, da u lokalnu školu nije ušetao 14-godišnjak pucajući u dve učionice. Ubio je osmoro đaka i učitelja.

Šokantni zločin došao je samo dva dana pošto je napadač u školi u Sivereku ranio 16 osoba, a onda oduzeo sebi život.

Za takve napade često se koristi malajska reč „amok“, stanje kada osobu obuzme duh zlog tigra pa nasumično čini zlo. Ali, napadi retko kad dođu niotkuda. Ubice često imaju istorijat frustracija i niz propuštenih prilika da se neko umeša pre nego što bude prekasno.

Šta ne razumemo o masovnim ubicama?

Džon Horgan, koji vodi grupu za istraživanje nasilnog ekstremizma pri Državnom univerzitetu Džordžije, kaže da uporno opstaje mit da napadači u trenu „puknu“ pa krenu u zlo.

Bivši učenik otvorio vatru u srednjoj školi u Turskoj: Ima ranjenih, motiv za sada nepoznat

Bivši učenik otvorio vatru u srednjoj školi u Turskoj: Ima ranjenih, motiv za sada nepoznat

„To se ne dešava“, kaže Horgan. „Uvek postoji duga istorija traume, frustracija koje eskaliraju vremenom, i velikih faktora stresa kao što su odbijanje ili poniženje kao poslednje kapi u životu prepunom bola, patnje i beznadežnosti.“

Psihička oboljenja nisu ključna

Druga česta zabluda je da su psihičke bolesti ključni uzrok činjenja zločina. Forenzički psiholog Džej Rejd Meloj, koji radi kao konsultant za FBI, kaže da je to viđenje suviše uprošćeno.

„Samo manjina počinilaca ima utvrđeno mentalno oboljenje u trenutku napada“, kaže on za DW. „Načelno, većina ciljanih napada hrani se ličnim frustracijama – sačinjenih od elemenata gubitka, poniženja, besa,........

© Danas