Veliko frku i uznemirenje tviteraške zajednice izazvao je prošle nedelje moj prijatelj politikolog Dragan Stojadinović, koga ćemo u daljem tekstu zvati Draganče.

Draganče se dakle usudio da iskaže svoj stav, što je kako u Vučićevoj, tako izgleda i u bilo kojoj drugoj Srbiji apsolutno nedopustivo. Dobro, ovakav stav mene malo umiruje, jer sam ja veliki poklonik politike gušenja slobodnih medija i bilo kakvog slobodnog mišljenja, te se poslednjih meseci, nedelja, a posebno dana, jako nerviram zajedno sa svojim predsednikom.

Čovek se ubi da objasni nedokazanim građanima Srbije da samo on ima prava da misli, a mi ostali to treba da prihvatimo, što je sjajno, jer je razmišljanje jedan vrlo naporan proces, te je jako dobro što na taj vid aktivnosti ne moramo da trošimo snagu.

Draganče je lik koji uporno hoće da misli svojom glavom, čak ne spori da je to što misli, možda nekad pogrešno, ali da skratimo, njegov neoprostiv greh je što on misli da ima pravo na svoje mišljenje. Što je mnogo, mnogo je.

Srbija se deli na ljude koji imaju tri oštro suprotstavljena stava i nema ništa između. Prvi stav je stav predsednika Vučića, to je promenljiv, ali neopterećujući stav, jer samo slušaš šta on priča (što je slažem se sve teže) i to bespogovorno prihvataš.

Nije Dačić kriv, ubijeni je pobegao

Nije Dačić kriv, ubijeni je pobegao

Drugi stav imaju „nedavači Kosova“. To je ekipa koja bi oružjem da vrati Kosovo. Jedini problem je što neki od njih zalutaju i na Autokomandi, a o Velikoj Plani da ne pričam.

Treći, apsolutno suprotan stav od drugog, ima spomenuta tviteraška zajednica, pretežno stanovnici „kruga dvojke“, koji ne mogu da prežale što pre dve godine nisu doneli zakon kojim se Novaku Đokoviću zabranjuje da igra tenis, kako ne bi........

© Danas