Taru sam upoznao pre nešto manje od dvadeset godina, kao školsku drugaricu moje ćerke u nižim razredima osnovne škole. Voleo sam kad dođe kod nas, posebno da prespava, pa su pravile pidžama žurke.

Bila je neopisivo talentovana i duhovita, umela fantastično da imitira nastavnike i direktorku škole, dok smo mi bukvalno plakali od smeha. Njenu duhovitost shvatio sam kao izazov, pa sam joj, praveći palačinke objašnjavao da sam na poslednjoj olimpijadi dobio zlatnu medalju za najboljeg tatu, te da mi je recept za palačinke tražio Džejmi Oliver lično, ali da ga ja ljubomorno čuvam, za nju i moju ćerku. Moja mama kaže da si ti mnogo smešan, reče mi Tara.

Nemaš pojma bre mala, rekoh joj, tvoja mama je rekla da sam ja mnogo duhovit. A da, reče Tara, tako je rekla. A šta ti misliš, pitao sam je. Paa, ja mislim da si ti i jedno i drugo. Ova rečenica i danas se koristi u mojoj porodici kad neko hoće da me zeza, a to je svakodnevna pojava.

Živko, simbol naše propasti

Živko, simbol naše propasti

Kasnije su se razdvojile, Tara je otišla svojim putem. Meni se taj put nije dopadao, jer sam i tada i sada smatrao da Tara zaslužuje mnogo više, ali odavno sam svestan da možda samo malo možeš uticati na živote svoje dece, a na živote druge dece nimalo. Kako god, želim joj svu sreću.

Naljutiću i ljubitelje i mrzitelje lika i dela Ratka Mladića, te o njemu neću izneti sve faktičke činjenice. Jer nisam učestvovao u ratu u kome je on bio general. Zato što Srbija, da podsetim, u tom ratu nije učestvovala, ali i zato što sam ja pobornik politike Ante Markovića čiju koncepciju nismo prihvatili, a da jesmo danas bi EU želela da se pripoji........

© Danas