Nije ovo priča o jednom čoveku. Eh, kao da ih je malo u posrnuloj Srbiji. Jer glavni lik ove priče može biti bilo koji čovek, inženjer, sudija, veterinar… ako ne razume da je moć u znanju koje poseduje i privilegiji da tim znanjem čini dobro.

Tragični junak naše priče je recimo rođen u malom mestu u Srbiji i završio je medicinu. Postao lekar specijalista. Ponos porodice merio se u tonama. Ali opravdan ponos njegove porodice, bio je u direktnoj proporciji sa njegovom neopravdanom sujetom i narcisoidnošću. Mislio je da zna sve i da sve može. I mada po zvanju lekar specijalista, po suštini nije bio intelektualac. Jer, intelektualac je čovek koji stalno sumnja u sebe, pokušava da svaki dan nauči nešto novo, svestan da njegovo znanje ma koliko formalno bilo veliko, predstavlja mrvicu u beskraju novih otkrića.

Nije shvatao da samo oni koji sumnjaju u sebe postaju najbolji, jer ih ta sumnja tera da stalno uče nešto novo. Lekar specijalista iz provincije, zaposlio se dakle u uglednoj zdravstvenoj ustanovi, koja je bila biser atraktivne turističke destinacije. Budimo iskreni, nije on bio loš lekar, savesno je obavljao svoju uzvišenu profesiju i u potpunosti zaslužio ugled kod kolega i pacijenata koji su neretko dolazili iz velikih gradova, baš kod njega. Ipak, nije bio zadovoljan, izjedala ga je frustracija. Želeo je vlast, verujući da će tada imati moć, potpuno nesvestan da on onu pravu moć već ima.

Moć čoveka koji može da leči, izleči, pa čak i spasi život. Ali, umesto da uživa u ulozi lekara specijaliste, želeo je lažnu i privremenu moć. U njegovom slučaju, pokazaće se, veoma privremenu. Da li je izvor frustracije bilo odrastanje u maloj........

© Danas