Da me ubiješ, nema šanse da se setim koje je to godine bilo, ali je svakako bila druga polovina osamdesetih, prošlog veka, negde pri kraju moje srednje, pred odlazak u vojsku. Datum je poznat 4. maj. Vrelo, seoce na izvoru Moravice, na desetak kilometara od centra Sokobanje i manje od kilometar od rudnika Soko. Tog sunčanog prolećnog dana u 15.05 začule su se sirene. Sirene koje su podsećale da je u taj dan i čas, skoro deset godina ranije preminuo Broz u cvetu starosti.

Dragoslav je možda tog dana imao godina koliko ja danas. Domaćin, poljoprivrednik, glava kuće. Sirena ga je zatekla u nekim poljskim prolećnim radovima. Zvuk sirene u Vrelu međutim, budio je zebnju, strah, neizvesnost… Ne zbog Broza, on je tada već bio zaboravljen. Nisu bile zaboravljene brojne rudarske nesreće izazvane uglavnom eksplozijom metana u jami ovog vrlo opasnog rudnika, koje su mnoge kuće u ovom i okolnim selima zavile u crno.

Miša Vujisić, Dragoslavov zet, bio je jedan od najhrabrijih rudara. Drugi su mi pričali o njegovim poduhvatima, ali ne vredi da vam prepričavam, nećete razumeti. Tog dana bio je u jami. Njegov tast Dragoslav, se prepao kad je čuo sirenu. Sreo me u povratku kući sa polja i izbezumljeno pitao da li sam čuo da se nešto dogodilo „gore na rudnik“. Ma jok, čika Dragoslave, to je sirena zbog........

© Danas