Nije ovo tekst o Šapiću. O njemu sam pisao, te više puta pokušavao parodijom da ukažem na to kakvog gradonačelnika ima Beograd. Ovog puta nema mesta za parodiju, jer odavno je prestalo da bude smešno. Neću praviti ni krivičnopravnu analizu onoga što se dogodilo, jer ponoviću po ko zna koji put, kao advokat nemam pravo da komentarišem postupke u kojima ne učestvujem.

Ovo je tekst u kome ću pokušati da sa čitaocem razgovaram o tome kako smo od jednog Branka Pešića stigli do Šapića. Ono što definitivno znamo, jer postoji snimak, gradonačelnik Beograda na ulici se fizički obračunavao sa ženom i njenim suprugom. Ponoviću, gradonačelnik Beograda na ulici se fizički obračunavao sa ženom….

Počeli su i neposredno da nas tuku. Naravno u društvu telohranitelja. Pade mi na pamet jedan stih iz pesme „Parnog valjka“, „svi pijani jadnici što su samo u gomilama glasni…“.

Čuvari stranaka u jesenjem periodu

Čuvari stranaka u jesenjem periodu

Gradnačelnici Beograda, u vremenu mog odrastanja, pa čak i kasnije u ružnim devedesetim, bile su ugledne osobe. To je ono vreme kad je Beograd bio GLAVNI grad, ne samo svoje zemlje, već centar regiona. Kažu da je neformalno gradonačelnik Beograda bio treća funkcija po značaju u državi, odmah posle predsednika i premijera.

A onda smo došli u vreme u kome „zadnja bagra kroji moral“, kako je to Đole odavno zaključio, a ja nemam bolju definiciju trenutnog stanja stvari. Lane Gutović je jednom, misleći na razne devijantne pojave u našem društvu, rekao da ono što negujemo, to i uspeva. Eto, promovisanjem pogrešnih vrednosti, stigli smo do Šapića.

Znaš,........

© Danas