Svak je rođen da po jednom umre, reči su velikog Njegoša. Ne sporim njegovu mudrost, ali sve velike misli jednom budu prevaziđene, jer vreme čini čuda, pa se desi da se neki ljudi rode više puta, a to čak ni NJegoš nije mogao da predvidi.

Prema sopstvenom predanju ponovo nam je rođen spasilac naš Ivica Dačić. Umalo da napišem „prema sopstvenim rečima“. I pogrešio bih. Jer reči izgovaraju obični smrtnici, a kad govore oni retki koji se rode više puta, to je predanje. Ovu lingvističku misao još niko nije napisao osim mene, ali ako Ivica tvrdi da je ponovo rođen („Nisam uzalud ponovo rođen, ako socijalisti žele da ostanem predsednik – spreman sam“ – Ivica Dačić, 31. maj), mogu i ja da pretendujem da budem tvorac mudrih lingvističkih tvrdnji.

Dakle, neka ovo bude lingvistička misao po Braconiju, iz prve polovine XXI veka, baš u vremenu kad se na zemlji pojavio novi Božiji izaslanik Ivica.

Zašto pišeš i misliš kad nisi Pavle?

Zašto pišeš i misliš kad nisi Pavle?

Otišao je sa koferom, vratio se bez kofera, sa zadatkom da nas spasi. Sad, budimo realni, zbog nas ovakvih kakvi smo, njegov zadatak nije ni malo lak. Ali, za početak, da bi mu pomogli u spasenju našem mi moramo da prepoznamo kod njega tu misionarsku pozu, pardon ulogu.

Skoro pola miliona ljudi čekalo je u dugim kolonama na pogrešnom mestu, da celivaju Pojas Presvete Bogorodice. Poštujem, ali ne verujem da će nas spasiti stvar, predmet sumnjive verodostojnosti. Eventualno, mož dobiješ neki virus jer epidemiolozi tvrde da nije baš mudro da celivaš predmet koji je celivalo više stotina hiljada ljudi. A pred nosom nam Božji izaslanik, koji kazuje „nisam........

© Danas