Dobro se osećam pod studentskom „vlašću“ // Kako opisati epski dan u nekoliko rečenica? // Profesorke sa preko hiljadu citata u svetskim časopisima opasane kuhinjskim keceljama // Sa Studentskog trga smo se probijali do Terazija duže od dva sata // Balkanska korupcija ubila je još na desetine nedužnih građana // Jedini krivac za blokadu nastave na srpskim univerzitetima je vlast

Petak 14. mart

Čudna je atmosfera na Fakultetu. Studenti su potpuno preuzeli kontrolu nad zgradom. Mi, profesori, se osećamo kao gosti. Zvuči neobično ako se ima u vidu da sam u zgradu Prirodno-matematičkog fakulteta, Univerziteta u Beogradu prvi put ušao daleke 1980. godine. Student hemije, asistent, zatim docent, vanredni profesor, i od 2003. godine redovni profesor. Duže od dve decenije šef Katedre za primenjenu hemiju. Toliko toga je stalo u ovih bezmalo pola veka. Jedna baš puna univerzitetska karijera, pa sve do nekih godinu i po dana do penzionisanja.

Interesantno, dobro se osećam pod studentskom „vlašću“. Nema sujete. Valjda zbog toga što se nadam da će nam baš ti studenti doneti nešto što mi nismo uspeli u decenijama iza nas. Znam da su to prevelika očekivanja, međutim, sve ono što su uradili u poslednja četiri meseca pruža optimizam. Znam da oni nemaju znanja i iskustva koja mi stariji imamo. Oni imaju neka druga znanja. Čini mi se da su ta njihova za ovaj istorijski trenutak važnija.

Studentski petnaesti mart – skup kakav Srbija nije videla

Dolaze nam gosti, studenti hemije i srodnih prirodnih nauka iz cele Srbije. Očistili smo zgradu, postavili ležaje u svim većim prostorija. Hrane ima u izobilju. Da se okrepe, da se odmore. Jer sutra je taj dugoočekivan 15. mart. Videćemo sutra da li je to početak ili kraj nečega. A može da bude i jedno i drugo.

Subota 15. mart

Kako opisati epski dan u nekoliko rečenica?
Sa suprugom sam otišao na Fakultet rano ujutru, da bih izbegao gužvu i da bih konačno započeo taj dan. Zebnja, pomalo strah, ogromno uzbuđenje, ima i zadovoljstva. Ali i velika nada. Siguran da će se na ulice Beograda izliti ogroman broj revoltiranih, ali ponosnih građana Srbije. Međutim, nisam imao ideju na koji način to sve pretočiti i u eksplicitnu političku pobedu. Idemo u miran protest, a diktator taj jezik ne razume. Istina, kruni se polako. Ali, mi bismo voleli brže. Jer, agonija traje već trinaest godina.

Studenti doručkuju, zaposleni na fakultetu, i nastavnici, tehničari, adminstrativci, svi kao jedan, oko njih. Profesorke sa preko hiljadu citata u svetskim časopisima, i Hiršovim indeksima preko 20, opasane kuhinjskim keceljama poslužuju studentima doručak, prinose pune i sklanjaju prazne tanjire i šerpe. Mnoge su i same kuvale i mesile za ovu priliku. Nestvarna slika.

Stigli su nam i vojni veterani. Da nas štite. Ulivaju poverenje i daju sigurnost. Jer,........

© Danas