Za ovih četrnaest godina spisak nepočinstava Aleksandra Vučića i njegovih pulena dobro se napunio. U potpunosti je urušio instituciju parlamentarnih višepartijskih izbora. Obesmislio je rad i postojanje Narodne skupštine, a onda i skoro svih drugih institucija u Srbiji. Organizovao je vlast na mafijaškim principima. Razradio je do savršenstva princip partijskog zapošljavanja i na taj način osnažio negativnu selekciju. Korupciju uzdigao do kosmičkih visina. Zaratio sa univerzitetima, profesorima i studentima, umetnicima, sa onima koji su po pravilu elitni deo svakog društva. Urušio ugled crkve, vojske, policije. Kosovo doveo do skoro potpune nezavisnosti. Ukratko rečeno, objavio rat svemu normalnom.

U ovoj grupi važno mesto, po mnogima i jedno od vodećih, zauzima i maćehinski odnos prema životnoj sredini. Država koja bi zahvaljujući svojim prirodnim karakteristikama mogla da bude po lepoti vodeća na kontinentu, doživela je da se prepoznaje po zagađenom vazduhu i divljim deponijama. I niko se nikada time nije iskreno pozabavio, uključujući i aktuelnu vlast.

Redom bi to izgledalo ovako.

U Srbiji se ne grade sanitarne deponije. Ima ih svega nekoliko, naspram više od tri hiljade divljih deponija. Posledica takvog odnosa prema otpadu je njegova ogromna količina rasuta po javnim površinama. Priroda je zadržala svoju lepotu samo u onim delovima u kojima ne živi čovek. Sve drugo kod savesnih i svesnih građana izaziva osećaj tuge i srama.

Požari na smetlištima su postali svakodevna pojava. Metan, nastao mikrobiološkom razgradnjom organskog otpada, inicira sagorevanje svega drugog sagorljivog i onda........

© Danas