Prošle godine, iz Kana, zapisala sam da studenti Srbije možda zaslužuju počasnu Zlatnu palmu. Delovalo je tada da pred sobom gledamo nešto što prevazilazi politiku i ulazi u prostor čistog kolektivnog stvaralaštva – veliki živi film pobune, bez reditelja, bez scenariste, bez glavnog junaka, ali sa hiljadama mladih ljudi koji pešače, trče, voze bicikle i nose energiju kakvu je Srbija odavno izgubila.

Bio je to retki trenutak u kojem je izgledalo da se istorija možda može pomeriti iz sopstvenog mrtvog ugla.

Danas, godinu dana kasnije, pitanje više nije kako će se taj film završiti. Pitanje je – šta smo zapravo gledali?

Jer ono što je u početku delovalo kao emancipatorski pokret, sve više se pretvaralo u nešto zastrašujuće poznato. Ispod energije bunta nije se pojavila nijedna ozbiljna nova politička ili društvena ideja. Nije se rodila moderna vizija Srbije. Nije se pojavio drugačiji jezik budućnosti.

Memorandum o Kosovu i Metohiji: I studenti, šta ćemo sad?

Memorandum o Kosovu i Metohiji: I studenti, šta ćemo sad?

Naprotiv. Kako je vreme prolazilo, iz pokreta su počeli da izbijaju stari refleksi: nacionalizam, mitomanija, moralna isključivost, prezir prema svakom ko misli........

© Danas