BITI NOVINAR – KAKO SAM POSTAO I O(P)STAO

Sedamdesetih kad sam (73/74.) počinjao, i dugo potom, pisanje tekstova se, zamislite, plaćalo, a „tezgarenje“ nije bilo zabranjeno. Novinarskih kodeksa nije bilo, ali su uređivački koncepti i odnosi u redakcijama sve ispravno regulisali. Na primer, obavestiš urednika, ali i sam znaš da temu moraš prvo da prijaviš svojoj redakciji. „Tezge“ za druge su se po pravilu honorisale. U „Omladinskim novinama“ i sličnovetnim republičkim i pokrajinskim listovima bilo je pravilo da kad ti npr. ljubljanska „Mladina“, sarajevski „ Naši dani“ ili „Mlad borec“ zatraže neku omladinsku temu, ne tražiš honorar, kao i tamošnje kolege za svoje tekstove u tvom listu.

Dešavalo se da, npr. poeziju mladih pesnika neki listovi prenesu iz drugih, pa i bez znanja autora. No, i ti su se „prenosi“ neretko honorisali. Pamti/la se jedna anegdota o kolegi Ambroziju Ambri Maroševiću, rano preminulom pesniku i boemu. Budući da su neke isplate bile preko studentske zadruge u Balkanskoj (tu je bio i „Student“) dođe ti Ambro kod blagajnice, predstavi se i pita ima li neka uplata za njega uz napomenu „nisam ništa skoro pisao, ali možda mi je neko nešto........

© Danas