BITI NOVINAR – KAKO SAM POSTAO I O(P)STAO

Znao sam to još prošle nedelje, ali moram da pojasnim. Zbog meni neodoljivih digresija ostalo je nedovoljno jasno zašto je Vučić bio „kolebljiv“ kako je stajalo u naslovu. Jeste, na našem prvom cenzorskom susretu dočaravao je šefa upućujući me „nižoj“ cenzorki, ali sam ništa nije (preteći) precrtavao.

Utisak kolebljivosti koji nisam promenio ni do danas ispoljavao se tokom kasnijih cenzura. Nekako je sve omekšavalo, postajalo je malo udvarački (možda i udvorički). Recimo, po preseljenju cenzorstva iz zgrade Vlade na terasu hotela „Metropol“, sticao sam utisak da želi da me tretira kao starijeg kolegu. Ne da sam ja „koministar“, nego da je on kao novinar. Inače, nisam ga pitao, ali sam stalno mislio da nisu premešteni u hotel, nego da su u nekim rupama pod Tašmajdanom, pa su te misli ostale i kad je cenzura bila nešto niže, valjda na Metalurškom fakultetu.

Precizniju reč od kolebljivosti ni danas ne mogu da nađem za njegovo ponašanje i priče koje daju povod i za neku jaču reč. Najupadljivije mi je bilo kad kaže nešto tipa ma, manimo novine, nego… pa izvadi bateriju iz mobilnog da mi nešto „otkriva“ ili se poverava. Mustra je bila – ma nije to tako, nego; nisam ja u tome, i tome nego „ovi moji“ itd. Ističem, nisam tada vodio beleške, video sam da je kolega........

© Danas