Film „Komšija“ reditelja Dana Grabnara, jedan od prvih igranih filmova koji se direktno bavi studentskim protestima i policijskim nasiljem u Srbiji, imaće svetsku premijeru na 32. Sarajevo Film Festivalu, u programu Studentski kratki film.

U glavnoj ulozi je Milan Marić, a priča prati policajca koji tokom intervencije na protestu među demonstrantima prepoznaje svog komšiju.

U razgovoru za Danas Grabnar govori o nastanku filma, odgovornosti umetnosti da reaguje na društvene događaje i vremenu u kojem, kako kaže, „svako od nas ima nekog bliskog koji je dobio batine“.

„Komšija“ je jedan od prvih igranih filmova koji se direktno bavi studentskim protestima dok oni još traju. Da li ste imali dilemu da li je prerano za ovakav film ili vam se činilo da upravo sada mora da bude snimljen?

– Imao sam dilemu. Generalno ne mislim da je dobro praviti filmove o stvarima koje su nam još jako sveže. Tako onda koristimo film kao naše terapeutsko sredstvo, što može da ispadne previše lično i zamagljeno našim nerazrešenim problemima. Ipak, protesti i posledično policijsko nasilje bili su i još uvek jesu univerzalno pitanje srpskog društva i samim tim znao sam da će percepcija filma funkcionisati na nivou kolektivne svesti. Potreba koju sam osećao da ispričam tu priču prosto je bila prejaka i, uprkos strahu da napravim nedovoljno oštar film hladne glave, odlučio sam da pratim svoju intuiciju.

Ugao policajca je ugao koji nisam razumeo. Zapravo, i dalje ga ne razumem. Mislim da moj film postavlja i otvara više novih pitanja nego što daje odgovore na njih. Smatram da je to ipak nužno, jer moraćemo da postavimo još mnogo pitanja i uđemo još dublje u srž problema koji nas okružuju pre nego što budemo spremni da adekvatno odgovorimo na njih. U mom slučaju je to pitanje policijskog nasilja, koje nije specifično samo za Srbiju u 2025/26. godini, već je problem koji se pojavljuje sve vreme u svim zemljama ovog sveta. Na kraju, nije na filmu i umetnosti da pružaju odgovore i rešenja, već da usmere pažnju publike na ono što smatraju suštinom.

Rekli ste da je film nastao iz neposrednog iskustva studenata FDU, ali ste priču ispričali iz perspektive policajca, a ne studenta. Zašto vam je upravo taj ugao bio najvažniji?

– Mislim da je ono što čini naš film specifičnim taj nedostatak distance. Iako sam nisam bio žrtva policijskog nasilja, znam ljude koji jesu, a mislim da je broj ljudi koji su se našli ispod pendreka toliko veliki da smo prosto prihvatili da svako od nas ima nekog bliskog koji je dobio batine. Samim tim, mislim da se u strukturi priče oseća da su film pravili studenti koji se trude da razumeju šta se dešava sa druge strane. Koristio sam dokumentaristički stil, pa tako film deluje kao jedan dan u životu policajca, od haosa uveče pa do normalne šetnje sa psom. Samim tim, malo ulazimo u polje „banalnosti zla“, koje smatram nužnom perspektivom za demistifikaciju, jer dok god posmatramo određene ljude kao „neprijatelje“, „neljude“, oni takođe gube deo odgovornosti.

Koliko je bilo teško da pronađete meru između........

© Danas