Dan nakon što je na Niškom filmskom festivalu prikazan dokumentarni film „Adut u kadru“, o Svetozaru Cvetkoviću razgovaralo se u parku, uz kafu i bez velike distance između onoga ko pita i onoga ko odgovara.

Ana Marija Rosi, rediteljka filma, prvi put se našla u ulozi voditeljke na Niškom filmskom festivalu. Kaže da joj je obično lakše da odgovara glumcima nego da im postavlja pitanja, ali ovog puta gost joj nije bilo teško da izabere: Cvetković je glumac sa kojim je radila film o njegovoj karijeri, čovek čiji profesionalni život obuhvata gotovo čitavu istoriju savremene jugoslovenske i srpske kinematografije.

U publici su, osim novinara i studenata, bile i glumice Maja Gardi­nov­ački i Tanja Bošković.

„Adut u kadru“ traje nešto više od 70 minuta, ali i taj format deluje gotovo neverovatno kratak kada treba obuhvatiti karijeru koja je počela još osamdesetih, u vremenu drugačije filmske produkcije, drugačijeg odnosa prema filmu i, pre svega, drugačijeg kulturnog prostora.

Rosi ga zato na početku pita kako se oseća kada svoju karijeru vidi sabijenu u sat i petnaest minuta.

Cvetković se prvo šali, a onda daje odgovor koji će odrediti čitav razgovor.

„Ne, to je sad dvostruki odgovor. Da li se okej osećam ovako, to je jedna stvar. Ali se dobro osećam posle tog filma zato što mislim da ima smisla to što smo napravili i ima smisla to kako si ti to generalno uobličila. To pokazuju i reakcije ovih ljudi koji su gledali taj film, koji traje toliko, 70 i nešto minuta, i kojima je to bilo zanimljivo.

Moram da priznam da je i meni prvi put kad sam gledao bilo zanimljivo, drugi put mi je bilo malo više zanimljivo, a juče mi je bilo najzanimljivije. Tako da treba da prestanem da gledam, jer to izaziva neko preterano i preoptimistično zadovoljstvo, s obzirom na sve te godine koje su prošle i na sve te stvari koje sam radio.“

A onda dodaje nešto mnogo važnije od sopstvenog zadovoljstva filmom. Kaže da je tek gledajući ga pred publikom shvatio da bi „Adut u kadru“ mogao da funkcioniše i za nekoga ko o njemu ne zna gotovo ništa.

„Ne može se ukinuti umetnost, ne možete nam uzeti slobodu“: Nela Mihailović na Niškom filmskom festivalu

„Ne može se ukinuti umetnost, ne možete nam uzeti slobodu“: Nela Mihailović na Niškom filmskom festivalu

„Ovih 75 minuta jeste nešto što sam juče prvi put osetio sa publikom, da ne bi bilo loše da neko XY to gleda, ko čak nema pojma ko sam ja. Mislim, zato što se uspostavi neka konekcija, uspostavi se neka veza i čovek počne da prati tu priču nekog lika koji nosi moje ime i prezime.“

Glumac koji je naučio da ne bira uloge

Jedna od zanimljivijih stvari u razgovoru jeste što se Cvetković ne osvrće na karijeru kao na niz uspeha. Govori i o pogrešnim odlukama, o sujeti, o ulogama koje je odbio, ali i o onima koje je prihvatio, a kasnije poželeo da nije.

Rosi ga pita šta se dešava kada glumac odbije ulogu i da li postoji nešto zbog čega mu je danas žao.

Cvetković ne voli glagol „odbiti“.

„Pre svega, to ‘odbiti’ je malo grub izraz. Ima stvari koje sam mislio da ne bi trebalo da radim, pa sam se posle pokajao jer su ispali jako dobri filmovi. I dalje nisam u tom statusu Džona Travolte ili Džeka Nikolsona ili ne znam koga, ko bi mogao da kaže: ‘Evo, to i to sam odbio, pa je taj i taj glumac napravio karijeru na tome.’ Dakle, to ne bih voleo da se zna i ne bih voleo da ikad preterano ulazim u to, ali sam shvatio to kao svoje greške. Shvatio sam da su te uloge koje nisam odigrao nešto što sam pogrešio.

I onda sam se tešio time da je ljudski grešiti, bez obzira na to što me je grizlo. Ali bilo je stvari koje su mi teže padale od nečega što sam odbio, a to je da prihvatim nešto što nije trebalo da prihvatim. I onda posle toga imam kajanje zbog toga što sam to uradio i uvek me je sramota kad vidim da će taj film da se prikaže na televiziji. Onda bežim iz kuće i ne želim da iko to ikada gleda.“

Bjelogrlić na Niškom filmskom festivalu: „Veliki trud je uložen da ponovo dođe do onoga što je najvažnije, a to je spona između glumaca i Nišlija “

Bjelogrlić na Niškom filmskom festivalu: „Veliki trud je uložen da ponovo dođe do onoga što je najvažnije, a to je spona između glumaca i Nišlija “

Ono što sledi možda je najzanimljivije priznanje o njegovim počecima.

Cvetković govori o vremenu kada je kao mlad glumac snimao tri ili četiri filma godišnje i kada je uspeh počeo da utiče i na njegov odnos prema ljudima sa kojima radi.

„Ja sam u tim prvim godinama, kad sam počeo da radim, snimao tri-četiri filma godišnje. Onda je to bila drugačija produkcija, drugačije tržište i sve. I onda ti sa tom iluzijom da ćeš ti sad tako celog života da snimaš tri-četiri filma godišnje malo izdigneš sebi na neki preterano visoki pijedestal, sa koga ti sa rediteljima koji imaju više iskustva, mnogo više iskustva od tebe, ili i da nemaju, svejedno, ti kreneš njima malo da soliš pamet.

Kreneš kao: ‘Taj scenario nije ovakav kakav bi ti zamišljao da bi trebalo da bude’, ili da je taj film već snimljen i da ne bi trebalo da se snima još jedan takav film. I onda normalno time uvrediš te ljude i oni ti za sva vremena okrenu leđa, s pravom.

To je kad si na tom nivou neke mladosti, na samom početku, i kreneš da nižeš nešto što drugi zovu uspehom, i........

© Danas