Srbija se prema parametrima relevantnih međunarodnih organizacija poput OECD, UN, WHO, Svetske banke i drugih nalazi u donjem delu evropske skale gotovo svih ključnih socioekonomskih pokazatelja. U pitanju nisu izolovani indikatori, već konzistentan obrazac zaostajanja u oblasti zdravlja, obrazovanja, ekonomskog razvoja i institucionalne stabilnosti, koji zemlju pozicionira u donjoj trećini Evrope po većini komparativnih rangova.

Ovo se ogleda u nizu konkretnih podataka: očekivani životni vek u Srbiji iznosi oko 76 godina, naspram evropskog proseka od približno 81,7 godina, dok se zemlja nalazi oko 40. mesta u Evropi. U obrazovanju, prema PISA rezultatima i udelu visokoobrazovanih, Srbija je takođe u donjoj trećini evropskih zemalja. Ekonomski, GDP po stanovniku kreće se oko 13-14 hiljada USD, što je značajno ispod Hrvatske i Rumunije, uz pozicioniranje u donjoj polovini evropske lestvice, dok su prosečne neto zarade i produktivnost rada takođe na nivou od približno jedne trećine EU proseka. Dodatno, Srbija ima jedan od najstarijih voznih parkova u Evropi, visoku stopu pušenja među odraslima (među najvišima u Evropi), kao i višu stopu mortaliteta od malignih bolesti u odnosu na evropski prosek.

Strukturni pokazatelji dodatno potvrđuju ovu sliku: negativan migracioni bilans u dužem periodu svrstava Srbiju među zemlje sa najizraženijim odlivom stanovništva u Evropi, dok su zaposlenost, inflaciona stabilnost i produktivnost rada takođe ispod evropskih standarda. Istovremeno, indikatori institucionalnog razvoja, uključujući nivo korupcije i kvalitet vladavine prava, pozicioniraju Srbiju u donju trećinu evropske liste po indeksima relevantnih međunarodnih organizacija.

Ovi pokazatelji nisu samo statistički opis stvarnosti, već i kontrapunkt jednom dugoročno stabilnom narativu o izuzetnosti koji se u javnom prostoru reprodukuje nezavisno od empirijskih činjenica. Neumoljiva je činjenica da je negde usput, između podaničke poslušnosti autoritetu i večite potrage za nacionalnom veličinom, srpsko društvo razvilo je neobičnu sklonost da svaku kolektivnu predstavu o sebi pretvara u dogmu.

Teško je reći kada je zdrava potreba za kolektivnim identitetom ustupila mesto insistiranju na sopstvenoj izuzetnosti. Kada je kritičko promišljanje zamenjeno slepim prihvatanjem autoriteta, a argument ustuknuo pred mantrom. Možda je taj proces imao svoje........

© Danas