Ne dajem im pravo da mi objašnjavaju Srbina. Jer meni su, kao Bošnjaku, Bosancu i Jugoslovenu, Srbi možda više moji nego njima

Najlakše je reći: krivi su pojedinci.

Ta rečenica je postala gotovo univerzalno sredstvo za odvajanje zločina od zajednice u čije ime je počinjen. Pojedinci su naredili. Pojedinci su pucali. Pojedinci su osuđeni. Narod s tim nema ništa.

Na prvi pogled, zvuči razumno. Krivična odgovornost jeste individualna.

Ali prije nego što uopće dođemo do pitanja individualne i kolektivne odgovornosti, postoje dva jednostavnija načina da se od odgovornosti pobjegne.

Nije bio genocid. Broj ubijenih je prenapuhan. Presude su političke. Haag je antisrpski. Srebrenica je izmišljena ili barem nije ono što sudovi tvrde da jeste. Mladić je branio svoj narod. Srbija nije učestvovala u ratu u Bosni i Hercegovini.

Ako činjenica ne postoji, ne postoji ni obaveza da se čovjek s njom suoči.

Samo što je, nakon trideset godina, sve teže živjeti unutar takve konstrukcije.

Postoje presude. Dokumenti. Svjedočenja. DNK identifikacije. Primarne i sekundarne masovne grobnice. Postoje ljudi koji su zarobljavali, prevozili i ubijali, a zatim i oni koji su već zakopana tijela otkopavali i premještali da bi sakrili tragove.

Kada se činjenica više ne može sasvim ukloniti, počinje relativiziranje.

Dobro, bilo je zločina, ali bilo ih je na svim stranama.

Dobro, ubijani su Bošnjaci, ali šta je sa srpskim žrtvama?

Dobro, bio je genocid u Srebrenici, ali šta je sa Jasenovcem?

Bio je rat. Svi su to radili. Svi su tada tako mislili. Drugi su nas zavadili.

Tu se više ne poriče nužno ono što se dogodilo. Dovoljno je oduzeti mu težinu.

„I drugi su činili zločine“ može biti potpuno tačna rečenica. Samo što ona ne govori ništa o zločinu o kojem upravo razgovaramo.

Nemci kao „meritorne sudije“: Podsetnik na bezbroj tvrdnji o broju žrtava u Jasenovcu – ko je ovde lud, odnosno revizionista?

Nemci kao „meritorne sudije“: Podsetnik na bezbroj tvrdnji o broju žrtava u Jasenovcu – ko je ovde lud, odnosno revizionista?

Jasenovac ne postaje manje strašan zbog Srebrenice. Srebrenica ne postaje manje genocid zato što postoje srpske žrtve.

Ako išta, čovjek koji zna šta znači vlastita žrtva morao bi lakše prepoznati tuđu.

A ono „svi su tada tako mislili“ još je zanimljivija odbrana.

U svakom našem narodu bilo je ljudi koji nisu pristali da im komšija preko noći postane neprijatelj. LJudi koji su pomagali, protivili se, odbijali, odlazili. Neki su zbog toga izgubili mnogo, neki i život.

Ali čak i da su svi tako mislili, šta bi to promijenilo?

Ako neka ideja postane toliko prihvaćena da je preuzmu političari, mediji, institucije, vojska i država, njena masovnost je ne čini manje opasnom.

Tek poslije negiranja i relativiziranja dolazimo do treće odbrane:

dobro, dogodilo se, ali krivi su pojedinci.

Jer masovna grobnica nije hobi pojedinca.

Prije nje neko godinama pravi politički jezik u kojem komšija postaje prijetnja. Neko govori da zajednički život više nije moguć. Neko crta granice preko gradova, sela i kuća. Neko sve to predstavlja kao pitanje nacionalnog opstanka. Neko propagira. Neko glasa. Neko provodi kroz institucije. Neko šuti jer mu rezultat odgovara.

Neko izdaje naredbe. Neko pravi spiskove. Neko nalazi autobuse. Neko odvaja ljude. Neko ih čuva. Neko prevozi. Neko puca. Neko kopa grobnice. Neko daje gorivo. Neko vodi evidenciju. Neko zna šta se događa i nastavlja obavljati svoj dio posla.

I na kraju opet ostanu samo pojedinci.

Možda bih i to mogao prihvatiti kada bi isti princip vrijedio i kada govorimo o zaslugama.

Za zločin je Mladić pojedinac ako se uopće prihvati.

Za heroja je „vaš general“.

Karadžićeva........

© Danas