Nisam očekivao da će moj tekst „Stranica iz dnevnika penzionera“ izazvati toliko reakcija. Neki su, pogrešno, shvatili da je to stranica iz moga dnevnika pa me pitaju zašto tako crno gledam na život. No, i bez toga ja sam u problemu. Moj bliski prijatelj se ljuti što širim defetizam i beznađe, jer ovaj život, i pored toga što je tvrd, ima i lepote.

Kaže da jedan njegov vremešni poznanik razmišlja i govori samo o smrti. Pošto su mu generacijski poznanici poumirali, ostala su samo njih trojica. Zabrinut je ko će ih ispratiti do večne kuće i ko će im održati posmrtno slovo. Došao je na genijalnu ideju.

NJih trojica će jedan drugom napisati oproštajni govor tako da će svaki imati te ispraćajne reči. Onaj koji pretekne izgovoriće ih na grobu onoga koji odlazi. Samo tu postoji jedan problem. Da li će imati ko da sluša taj oproštaj?

Moj prijatelj je, i pored protesta i blokada, pun vedrine. Protestuje ceo svet – Francuzi, Nemci, Slovaci, Rumuni, Amerikanci pa to ne znači da treba kukati. Poziva se na reči Pabla Nerude, čuvenog čileanskog pesnika, koji je rekao „kad bih........

© Danas