Avion se odlijepi od piste i zemlja ispod tebe počne polako da gubi detalje, prvo nestanu ljudi, pa auta, pa natpisi na zgradama koje si do maloprije mogao pročitati, i ostanu samo krovovi, rijeka i ono zelenilo koje se do avgusta ionako presuši u žuto. Negdje na dvije ili tri hiljade metara (ne znam tačno, nikad ne gledam onaj ekran s podacima o letu), domovina postane lijepa. To nije metafora nego optika, jer s te visine se stvarno više ne vidi šalter, ne vidi se cijena mesa u izlogu, ne vidi se ime na vratima kancelarije u kojoj ti je neko rekao da dođeš sutra, pa onda opet sutra, pa onda da nije do njega. Vidi se oblik zemlje, a oblik je uvijek bio u redu.

Domovina je najljepša iz aviona. Tu rečenicu su mnogi od nas čuli, obično uz kafu i obično kroz smijeh, i obično je kaže neko ko je taj avion već uhvatio. Kaže se, svi se nasmiju, i onda se dosta brzo pređe na nešto drugo, na cijene, na to ko se razveo, na bilo šta. Meni se čini da se ne pređe slučajno, jer ta rečenica ima nastavak koji se nikad ne izgovori, a nastavak bi otprilike glasio da je volimo srazmjerno tome koliko ne moramo u njoj da živimo, što je stvar koju niko ne želi da kaže naglas pred rodbinom.

Ima još nešto o čemu se ne govori, a vjerujem da se desilo skoro svakome. Dok se avion penjao, mnogi od nas su osjetili olakšanje. Ne tugu, ne ono lice na staklu iz sladunjavih filmova, nego prosto to da su nam se ramena spustila za koji centimetar, kao kad odložiš torbu koju si nosio toliko dugo da si zaboravio da je uopšte nosiš. U tom trenutku, koji traje možda dok se ne ugasi znak za pojaseve, prestaneš da razmišljaš o koverti koja te čeka na stolu, o rođaku koji ti duguje i neće da vrati, a o kojem se u familiji i dalje govori lijepo, i o tome kako ćeš majci opet objasniti da onaj posao u opštini nisu dali tebi nego nečijem sinu. Poslije se tog olakšanja godinama........

© BUKA Magazin