Kada je tokom jednog tmurnog dana, u Dablinu, u samom srcu grada u kojem se 1916. odigrao događaj o kojem će sa puno pažnje i podrške u nekoliko navrata pisati i budući šef SSSR-a Vladimir Ilič Lenjin, Džastin Baret obznanio da je irska „Nacionalna partija“ i zvanično počela sa radom, polje istraživanja ideoloških irskih koridora dobilo je novu nišu.

Konstatujući da „Šin fejn“, stranka kojoj su Irci olako pripisivali sve zasluge u borbi za nacionalnu emancipaciju, a čiji je vodeći brend Džeri Adams, zaodenut u svoju revolucionarnu bradu i razbarušenu kosu vremenom izrastao u figuru prepoznatljiviju nego sama organizacija čiji je deo, odavno nije ništa više do obični „lingvistički vašar“ koji je napustio sve ono za šta su se Irci tokom vekova borili, a da su „republikanci“ na Severu, u Alsteru, pre svega komunisti koji ne razumeju šta za klasike na koje se pozivaju „republikanstvo“ zapravo jeste, Baret je na stogodišnjicu „Irskog ustanka“ poručio da je došlo vreme da se stranica okrene i da se stari pojmovi, oslobođeni balasta višedecenijskog nedostatka „pravih“ naslednika tradicionalnog irskog „republikanizma“, vrate najpre sami sebi, a onda i irskom narodu.

Nema nikakve sumnje u to da Baret ovde misli na činjenicu da je irski politički mejnstrim, barem kada govorimo o „slobodnoj državi“, kako irski republikanci nazivaju Republiku Irsku (aludirajući na to da postoji i njen „neslobodni“ deo koji čeka da bude pripojen matici), iznikao iz nacionalističkog miljea, prerastao u pokret centra, otvoren za sve „eksperimente“, kao što su multikulturalizam, pitanja prava LGBT zajednice, abortusa, imigracije i druga koja se unutar jednog dela onog irskog korpusa, koji i dalje smatra da je pitanje ujedinjenja Iraca prvo i gotovo jedino pitanje irske politike, smatraju političkim izrazom neoliberalizma i kapitalizma, odnosno izdajom samih načela „republikanizma“ kod onih koji sebe vide kao konzervativne baštinike ove ideje.

Devet godina kasnije, Baretova grupa ostala je mala i u značajnoj meri zatvorena. Njen razvoj opterećen je činjenicom da „republikanizam“ o kojem on govori teško pronalazi put do irskih srca. Pozivanje na Padriga Pirsa, Artura Grifina i čitavu plejadu irskih nacionalista koji su, u to nema sumnje, udarili temelje savremenoj Irskoj čini se jalovim, jednako koliko i pokušaji da se objasni da je Džejms Konoli, šef vojnog krila ustanka iz 1916. i najpoznatiji irski socijalista, pojmove kao što su „republikanizam“ i „socijalizam“ čitao radikalno drugačije od Baretovih savremenika, šačice levih pobunjenika na Severu, koji se i nakon što je 1998. potpisan sporazum o polaganju oružja i faktički predaji vlastima u Londonu, nastavio da pruža kakav-takav otpor.

Zaglavljen između uspelog pokušaja „Šin fejna“ da irski nacionalizam sa preloma iz 19. u 20. vek objasni kao pre svega kulturni, koji u uslovima postojanja irske države nema svoje teritorijalne pretenzije na Belfast (Baret i njegovi sociajlistički-marksistički oponenti se slažu u stavu da se tu radi o pokušaju da se u cilju zadovoljenja kapitalističkog nagona za novcem pronađe „savršeni“ model koji bi Irce držao u zavisnosti od Londona) sa jedne i činjenice da su nakon 1998. kao jedini „pobunjenici“ na Severu javljaju oni koji smatraju da u igri nije samo političko ropstvo Alstera, već i socijalno ropstvo celokupne irske radničke klase, Baret je, čini se barem tako, osuđen na vegetaciju. Njegova borba protiv LGBT prava, prava na abortus i, kako sam ističe, sve većeg priliva „stranaca“ u „Slobodnu Irsku“ („koja će to prestati da bude“) još uvek nije tema koja opseda irske duhove.

I mada trenutno perspektive ne deluju previše svetlo, a nebo preterano naklonjeno novim irskim nacionalistima [1], odgovor na pitanje da li će ovaj, novi irski O’ Dafi [2] uspeti u svojim političkim namerama ili ne, pokazaće vreme i kao i obično, ta činjenica neće zavisiti samo od njega, već i od sposobnosti irskog društva da izađe na kraj sa onim protivurečnostima koje ga opterećuju i na čijim pregibima se radikalni pokreti (u smislu u kojem o „radikalnom“ govori Agneš Heler) i ideje kao što su one koje Baret brani javljaju i, eventualno, razvijaju.

Ono što je nama kao istraživačima ideja ipak (trenutno) važnije, jeste podatak da je svoje političko „Vjeruju“, Baret na uvid javnosti dao u knjizi The National Way Forward (prvi put objavljena 1998. a potom dopunjavana) u kojoj se, između ostalog dotiče i pitanja sopstvenog razumevanja socijalizma i nacionalizma, kao i njihovog međusobnog odnosa.

Baret naime sebe vidi kao socijalistu, pri čemu daje sopstveno shvatanje šta socijalizam zapravo jeste. Naime, socijalizam, smatra on, predstavlja izraz „plemenitih evropskih ideja“ zajedničke kooperative, međusobnog poštovanja i brige članova zajednice jednih za druge.

Kao takav, „socijalizam“ je tokom svoje šetnje kroz istoriju, smatra Baret, doživeo „ozbiljne napade“ i preživeo značajnu „korupciju“, čiji su glavni nosioci bili marksisti koji su od ove „plemenite“ evropske ideje napravili svojevrsni jevrejski surogat koji odriče ličnosni identitet pojedinca, njegovo pravo da kao individua misli i dela i konačno, koji se opire samoj suštini ljudske prirode koja se ogleda ne u svrstavanju u mehanički osmišljene klase, već u različite forme udruživanja unutar zajednice čiji je pojedinac deo.

Polazeći od ove pretpostavke, pozivajući se na autentičnost ličnosti, ne želeći da bude marksista, a želeći da ostane socijalista, te da istakne da je to (uprkos činjenici da je irski socijalistčki mejnstrim ako ne marksistički, a ono anarhistički) moguće, Baret svoju ideju određuje kao „nacionalno socijalitičku“.

Pri tome, da ne bude zabune, Baret svoj „nacionalni socijalizam“ ne određuje kao „nacional-socijalizam“, odnosno on se ne vidi kao naslednik Adolfa Hitlera, niti pokušava da sa njim uspostavi bilo kakvu ideološku vezu. Ova činjenica posebno je zanimljiva za istraživače ideja, budući da je ona „naterala“ Bareta da dodatno objašnjava svoju poziciju, konstatujući da je „nacionalni socijalizam“ zapravo onaj koji nije marksistički.

Preneto na teorijski nivo, „nacionalni“ socijalizam bio bi onaj koji se, u određenju svojih ciljeva, metoda i sredstava, okreće ne ka internacionalizmu, shvaćenom kao unapred data rešenja koja se prosto imaju primeniti na svaki pojedinačni nacionalni slučaj, već ka nacionalizmu, shvaćenom kao objektivna datost koja, ishodeći iz kulturnih i političkih specifičnosti (okolnosti) nalaže individulana, pojedinačna rešenja.

Kao što svaki pojedinac ima „različite prirodne sposobnosti, intelekt i volju“ i shodno tome različit status u zajednici, tako se i zajednice međusobno različito kotiraju, formiraju i različito vide svoje priroitete i načine na koji će te prioritete da ostavare.

Baret ističe da njegov „nacionalni socijalizam“ nije klasni, niti je nužno etatistički, budući da i klasa i država jednako sputavaju slobodu i mogućnost čoveka da se izrazi i ostvari kao ličnost. Otuda on smatra da je pravedna ona država koja jedino ograničenje u pogledu „uspona“ uvodi meritokratiju, selekciju na osnovu znanja i sposobnosti, što sažima u loziku: „aristokratija ostvarenja u ovkiru demokratije mogućnosti“.

Marksizam, za Bareta, kao „surogat“ socijalizam, nema nikakvog dubljeg uporišta u irskom društvu, u njegovoj istoriji. Kao samo jedna socijalistička forma, pri tome, korumpirana, marksizam kao sistem ideja nastaje na prostoru koji nije irski i otuda zaključci do kojih njegov tvorac dolazi nemaju, niti u krajnjem mogu imati, svoje premise u irskoj društvenoj praksi [3].

Prihvatiti otuda Marksa i marksizam kao jedinu meru, zaključuje Baret, znači poništiti one elemente zajedništva, uzajamnosti i ljubavi kojih smo se dotakli na početku izlaganja, a koji čine, barem tako misle novi irski nacionalisti, istinski socijalizam i kao takvi, bivajući integralni deo irskog istorijskog identiteta, prethode Marksu.

Baret smatra da je pravedna ona država koja jedino ograničenje u pogledu „uspona“ uvodi meritokratiju

Otuda Baret umesto sindikata i industrijskog radništva sabranog u klasu, u prvi plan stavlja „meh-hel“, koji po svojoj suštini odgovara onome što su su ruski autori 19. veka poput Černiševskog, Hercena, Dobroljubova, Pisareva i drugih opisivali kao „mirovi“, odnosno onome što je u srpskoj praksi najbliže starim, „patrijarhalnim“ zadrugama na kojima je svoju ideju gradio Svetozar Marković.

Pa i više od toga, „meh-hel“ nije samo krvno udruženi rad, jer se to konačno sreće i u „klanovskom sistemu“ o kojem je, kao temelju irskog socijalizma u svom značajnom radu Labour in Irish history pisao Džejms Konoli (1910), već je to pre svega svest o dobrovoljnosti, o potrebi pružanja pomoći bližnjem ne samo zato što će sutra ista pomoć biti potrebna i onome ko je danas pruža, već zato što predstavlja izraz značajne moralne svesti o jedinstvu kao ultimativnoj vrednosti kojoj prethodi zajednički osećaj sveta u okviru kojeg su jedino mogući meritokratija i pravilan razvoj ličnosti, a koji za Bareta ima vrednost nacionalne kulture.

Kao ideja koja pretenduje na univerzalne odgovore, marksizam je, piše Baret, ovaj osećaj morao „oteti“ narodima-nacijama i smestiti ga unutar klasa, konkretno jedne klase – industrijskog radništva, dok je svim drugim elementima društva oduzeo čak i pravo da budu........

© Нови Стандард