Akcija američkih oružanih snaga u Venecueli trećeg januara, Trampove otvorene pretenzije na Grenland i neizvesnost oko moguće, štaviše sve verovatnije, vojne akcije protiv Irana, potvrđuju osnovni postulat teorije realizma: da je međunarodna politika definisana „nacionalnim interesom kao moći“. [2]

Ukratko, države definišu svoje ciljeve kroz sticanje, održavanje ili širenje moći, što će reći sposobnosti da nametnu svoju volju drugima, što je primarni i racionalni cilj spoljne politike. Stoga međunarodne pravne norme malo znače u hobsovskom svetu bez nadnacionalne vlasti koja bi uživala monopol nasilja. To je bio slučaj vekovima pre nego što je Donald Tramp počeo svoj drugi mandat. To je izrazito bio slučaj tokom dominacije tzv. „na pravilima zasnovanog međunarodnog poretka“ (1991–2025).[3]

Lista prestupa tog „na prvilima zasnovanog poretka“ duga je, od NATO agresije protiv Srbije i ratova tzv. „Koalicije“ protiv Avganistana i Iraka do intervencija i operacija promena režima širom Bliskog istoka i istočne Evrope. Tvrditi – kao što sada tvrde neki saučesnici u NATO zločinačkom poduhvatu iz 1999. (npr. Danska) – da je Tramp tokom protekle godine grubo i kapriciozno narušio jedan dobro uređen svet, zasnovan na poštovanju međunarodnih pravnih i moralnih normi, apsurdna je laž.

„Na pravilima zasnovan poredak“ vazda je implicirao pravo „Kolektivnog zapada“ da nameće selektivna, ad hok pravila, pretvarajući se istovremeno da ona imaju univerzalnu primenu. To što evropski globalisti oplakuju propast ovog sistema odličan je znak. [4]

Tramp se barem ne pravi da sledi neka uzvišena pravila kada traži Grenland ili hapsi stranog šefa države zbog kršenja američkih zakona, iako se njegovo navodno kršenje tih zakona dogodilo van SAD. Time je prekršen član 2 (4) Povelje UN, zabrana upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili nezavisnosti druge države. Ovo pitanje se pojavilo i pre 36 godina kada su Manuela Norijegu američke snage uhvatile u Panami i dovele na Floridu, gde je osuđen na 40 godina zatvora u kome je i umro.

Legalnost Norijeginog hapšenja vlada Džordža Buša starijeg branila je tvrdnjom da međunarodno pravo dozvoljava državi da goni krivce za dela počinjena van njene teritorije ako ona imaju značajne posledice po tu državu. Proces pred američkim sudovima može se nastaviti čak i ako su SAD pri hapšenju prekršile međunarodno pravo, usled dualističkog pristupa po kome su međunarodno i domaće, američko pravo odvojeni i nezavisni sistemi na različitim ravnima.

Međunarodno pravo nema dejstvo unutar domaćeg pravnog sistema SAD. Ako SAD prekrše neki ugovor to može imati međunarodne posledice (npr. nepovoljnu presudu Međunarodnog suda pravde) ali nema – barem ne nužno – posledice u američkim sudovima.

Shodno dualizmu međunarodne ugovorne obaveze imaju snagu u domaćim sudovima samo ako ih SAD svojom voljom ugrade u domaće pravosuđe kao samoizvršni ugovor. [5] Član 2 (4) Povelje UN nije samoizvršne prirode. Američki sudovi stoga ne smatraju njegovo kršenje kao osnovu za obustavljanje postupka.

Vrhovni sud je u slučaju SAD protiv Alvarez-Mašejna (1992) presudio da nezakonitost hapšenja optuženog prema međunarodnom pravu ne lišava američki sud nadležnosti. [6] Međunarodno-pravne implikacije hapšenja i ovlašćenost američkih sudova da mu sude za kršenje američkih zakona su analitički razdvojeni. Krivično gonjenje Madura će se nastaviti u Bruklinu, baš kao i Norijege u Majamiju pre više od tri decenije.

Šta je, dakle, novo? Ukratko, ništa. U čuvenom odlomku iz Tukididove Istorije Peloponeskog rata poznatom kao „Melijski dijalog“, opisan je slučaj iz 416. godine p.n.e. kada je Atina zahtevala predaju neutralnog ostrva Melosa. [7] Obećala je milosrđe za pokornost, ali je pretila uništenjem za neposlušnost. Atinjani su izjavili da pravda postoji samo između jednakih; u suprotnom, „jaki čine šta mogu, a slabi trpe šta moraju“. Pozivajući se na prirodno pravo (božansku pravdu) Melijci su odbili predaju. Atina ih je napala, pobila sve odrasle muškarce, a žene i decu prodala u ropstvo.

Malo je verovatno da je Tramp upoznat sa Tukididovim opusom, ali on razume da jači tlači. Ona je relevantna ne samo za Venecuelu danas ili za status Grenlanda sutra, već i za sukobe među državama u svim epohama, civilizacijama i geografskim širinama.

Međunarodni odnosi pronalaze svoj najopipljiviji izraz u težnji jakih država da nametnu svoju volju slabijima. Nasilje je imanentno i čoveku i državi, što odražava nepromenljivost ljudske prirode, bez obzira na politički kontekst ili tehnološki razvoj. [8] Nepostojanje zajednica i odnosa među njima bez sukoba i prisile, nasilja ili pretnje nasiljem, ukazuje da ono što nije u ljudskoj prirodi nije ni u skladu sa njom. Jaki rade šta mogu, a slabi trpe šta moraju.

Da bismo razumeli šta se dogodilo u Karakasu 2026, ili Srbiji u proleće 1999, ili u Minhenu 1938… treba slediti realizam kao koncept i analitički okvir. Realista je oslobođen kantovske vizije sveta kakav bi on trebalo da bude i od iluzije da je ljudska priroda podložna poboljšanju. Njegova vizija utemeljena je u istorijskom iskustvu sveta i čoveka kakvi oni jesu. [9] On prihvata kao datost da je melijski dijalog odraz stvarnosti V veka p.n.e. jednako verno kao i stvarnosti našeg i bilo kog prethodnog vremena.

Tri decenije post-hladnoratovskog neokonzervativno-neoliberalnog diskursa, sa starom retorikom odbrane demokratije i ljudskih prava, zaštite žrtava, sprečavanja genocida itd. kao opravdanja za intervencije, konačno je za nama. Takve racionalizacije su vazda bile licemerne i imale su destabilizujuće posledice.

Trampov međunarodni poredak zasnovan na jednom jedinom „pravilu“ – nacionalnom interesu SAD, kako ga on poima – čini odnose sa drugim akterima, a pre svega velikim silama, predvidljivijim. Interesi i zone interesa mogu se sada definisati i o njima se može pregovarati. Ovo čini sistem racionalnijim, lakše proračunljivim, pa čak i moralno održivijim.

Što se tiče Trampove varijante Monroove doktrine, opet nema ničeg novog pod suncem. Geografija, u slučaju zapadne hemisfere, zakonomerno određuje hegemonistički stav dominantne sile panregiona. To bi bio slučaj čak i kada hegemonija SAD ne bi bila formalno kodifikovana od 1823. godine. [10] Iako je sporno da li postoje „zakoni“ u odnosima između država koji su primenjivi na različite epohe i prostore, težnja da se oni artikulišu je prirodna. Zakoni uspostavljaju i održavaju poredak, što je preduslov za sposobnost razumevanja istorije. U haosu proizvoljne slučajnosti nema Logosa.

Trampovi postupci nisu proizvoljni; u njegovom prividno haotičnom procesu odlučivanja i te kako ima sistema. Viđeni kroz prizmu realizma i u svom geopolitičkom kontekstu, oni imaju daleko više smisla od širenja NATO na istok i upornog provociranja Rusije, što su godinama praktikovali njegovi prethodnici. Primera redi, Trampovo osnivanje Odbora za mir nesumnjivo degradira autoritet UN, ali to i nije neka šteta jer ga samoslužeća birokratska mašina na Ist Riveru ionako nema već decenijama.

Njegov naizgled bizarni fokus na Grenland, koji je dodatno zaoštrio odnose SAD i evrokratskog establišmenta, podseća nas da države uvek teže širenju kontrole nad prostorom: teritorija vazda ima prvenstvo u drami međunarodne politike. Uostalom, ni obala Grenlanda nije neka fiksna granica koja zauvek razdvaja suverenitete i pravne poretke, već je politički aranžman podložan promenama.

Karl Haushofer je pre jednog veka ispravno ukazao da navodna prirodnost granica nije uslovljena pravom već sposobnošću države da ih osvoji, zacrta i zadrži. [11] Istorijsko iskustvo ukazuje da se granice vekovima pomeraju u korist jačih i na račun slabijih, nezavisno od etničkih i istorijskih prava. Kroz prizmu prostora sa gledišta države, oblik i položaj granica nisu samo, niti čak primarno, plod pravnog dogovora. One su pre svega plod trajnog dinamičkog procesa koji odražava sveukupni odnos snaga. Granica je odraz sposobnosti države da određene teritorije osvoji – ili nemoći da ih sačuva – a pravni i politički aranžmani tek retroaktivno verifikuju dati ishod, kakav god on........

© Нови Стандард