Januar je mesec kada se dodeljuju književne nagrade i tada vodostaj interesovanja za savremenu srpsku prozu naglo poraste. Po običaju, ispituju se odluke žirija, daju se ovakve ili onakve ocene dobitnika. Ja to, međutim, neću raditi, iz dva razloga: prvo, zato što je sada februar, a ne januar, i drugo zato što sam za tri godine obitavanja u žiriju za Ninovu nagradu (i još nekoliko godina u žirijima drugih nagrada) imao prilike da vidim koliko je žiriranje zahtevan i težak posao.

To, međutim, ne znači da je razmišljanje o savremenoj srpskoj prozi dosadan i uzaludan posao. Naprotiv, veoma je zanimljiv, posebno kada čovek ima 50 plus godina. Dužina boravka u književnosti, osim što povećava rizik od staračke čangrizavosti, daje čoveku i neke prednosti. Recimo, zahvaljući tim godinama, seća se perioda kada je za sebe i nekoliko svojih tadašnjih drugara, mogao da kaže su ljudi književnosti.

Bilo je to tokom devedesetih godina prošlog veka. U sintagmi čovek književnosti mogla se tada još uvek osetiti aura koja je poticala iz mita o književnosti. Po tom mitu, veliki pisci su bili velike ličnosti, koje nisu raspolagale samo talentom za književnost, već i svetskim iskustvom i zanimljivim i prostranim unutrašnjim životom. Pisanje za njih nije bilo povezano sa (banalnim) razlozima poput zarađivanja novca, već sa izražavanjem lične slike sveta i velikim književnim ambicijama i zahvatima, koja teže da izraze duh vremena, sudbinu naciona ili pak, da svoju jedinstvenu ličnost obznane nekom vrstom tematske ili poetičke pobune.

Tako su nastajala velika književna dela, događaji u istoriji nacionalne književnosti. Iako se prodavala, književnost nije bila roba, već zbir jedinstvenih dela umetnosti, čija je vrednost bila nezavisna od tržišta. Zato se i štampala u povezima koji su mogli da traju, činilo se, stotinama godina.

Pored pisca, mit o književnosti je obuhvatao i čitaoca. On je takođe, imao svoju mitologiju. Za njega čitanje nije bilo puka zabava, već čin u procesu samoizgrađivanja vlastite ličnosti. Kada bi se susreo sa nekim velikim delom koje ne može da razume, čitalac bi imao utisak da možda još uvek nije dorastao do njega. Zato su ljudi čitali iste knjige u različitim vremenskim periodima svog života.

Recimo, kada sam sa 18 godina, na sivo maslinastoj straži u tri ujutru, pokušao da čitam Kišov Peščanik, ništa nisam razumeo. Međutim, već tri godine kasnije, smatrao da je to jedna od najboljih knjiga koju sam ikada pročitao. (Smatram to i dalje). U svakom slučaju, pisanje i čitanje knjiga bio je jedan gotovo mističan proces putem koga su ličnosti pisaca stvarale ličnosti čitalaca, tako što su od njih tražili da budu dostojni velikih književnih dela.

Čitanje nije bilo puka zabava, već čin u procesu samoizgrađivanja vlastite ličnosti

Čitaoci bi tada postajali koautori velike književnosti, ili čak tamniji i izuzetniji bardovi od dobrih pisaca, kako bi to rekao H.L.B. čitalac i pisac. U to vreme, činilo se da književnost nema nikakve veze sa tržištem, već samo sa humanizmom, odnosno slavljenjem stvaralačkih mogućnosti čoveka (pisca i čitaoca). Studenti književnosti koji su tek ulazili u taj mistični svet čitanja i pisanja, nisu verovali da su bolji od drugih, ali su verovali da su različiti.

Slično su mislili i ljudi oko njih, koji nisu studirali književnost ili je nisu čitali: ako bi student književnost odao svoj identitet, oko njega bi se stvarao ili zid ćutanja, iza koga se nalazila slutnja da taj čovek ima neka tajna znanja, ili odbrambeni mehanizam sadržan u opasci da neće imati od čega da živi u budućnosti. Student književnost bi se na to samo nasmejao: intenzitet života u književnosti ukidao je svaku brigu za budućnost (u kojoj će, uzgred budi rečeno, najveći broj njih imati ne samo šta da jede, već i........

© Нови Стандард