U knjizi Zapadni samoprezir: oikofobija u opadajućim civilizacijama (2022), Benedikt Bekeld daje drugačiju analizu pojma oikofobije.

Termin oikofobija u psihologiji označava averziju prema domaćem okruženju, odnosno vezuje se za strah od objekata koji mogu izazvati smrt u domu. Bekeld, proširuje pojam oikofobije, formulacijom filozofa Rodžer Skrutona, i tumači ga kao mržnju ili strah prema sopstvenoj kulturi, predstavljajući oikofobiju kao dijagnozu zapadnog propadanja.

Za Bekelda, oikofobija nije savremena politička devijacija, niti fenomen karaterističan samo za zapadnu civilizaciju, nego, pre svega, ponavljajući fenomen koji se javlja u poznim fazama svake velike civilizacije.

Pojava oikofobije označava zamor kulturnog duha. Društva koja su nekada slavila sopstvenu snagu počinju da se odriču sebe u ime moralnog samoporicanja. On, tumačeći antičku oikofobiju, prati proces kako se samospoznaja pretvara u samoprezir. Kroz komparativnu analizu grčke i rimske civilizacije, Bekeld oblikuje cikličnu viziju istorije u kojoj se intelektualna zrelost pretvara u moralni relativizam, a razum, oslobađajući čoveka od mita, razara temelje kulture.

Bekeld svoje istorijsko razmatranje započinje Grcima. U arhajskom periodu, grčka kultura, poput „prolećne faze“ kod Špenglera, bila je obeležena junaštvom i mitom. Život je bio kratak i slavan, određen delovanjem, a ne mišlju. Grčki svet bio je ujedinjen u osećaju samopouzdanja, u onome što Bekeld naziva „izvornim stavom naroda“, ranom ksenofilijom i samopotvrđivanjem lišenim ikakve sumnje u sopstveni identitet.

Prvobitna proto-oikofobija u helenskoj kulturi javlja se, po Bekeldu, kod Jonskih Grka. Većinski, Jonci su živeli na centralnoj obali današnje Anadolije i bili su mnogo više, od drugih Grka, u kontaktu sa stranim kulturama i civilizacijama poput Persije i Vavilona. U tim kontaktima rađa se prva pukotina u mitskom jedinstvu helenske kulture. Jonci su počeli da preispituju svet, a samim time i sebe. Upravo u tom preispitivanju nastaje filozofija.

Presokratovci su prvi prekinuli vezu sa mitopoetskim načinom mišljenja. Oni su kosmos počeli posmatrati ne kao živo biće puno bogova, već kao strukturu podložnu razumu. Tales, Anaksimandar, Anaksimen, Heraklit, Pitagora, Parmenid i Demokrit, tražili su u prirodi opšti zakon, a ne božansku volju. Njihov preokret označava početak racionalnosti, ali i početak kraja organskog jedinstva koje je mit nudio čoveku. Racionalizacija sveta, ispostaviće se, prvi je korak ka oikofobiji.

Kako je zapazio Epiktet, „poreklo filozofije leži u opažanju sopstvene slabosti i nemoći“. Ona je, prema tome, ne izraz snage, već nemoći. Sve dok čovek oseća sklad između sebe i kosmosa, nema potrebe da postavlja pitanje o smislu života. Misao se javlja onda kada taj sklad nestaje. Stoga je i nastanak filozofije u Grčkoj, po Bekeldu, znak početka duhovnog raspada mitskog pogleda na svet.

Od Talesa do Sokrata proteže se put kojim mit bledi, a čovek postaje mera svih stvari. Sokratova filozofija, kako je primetio Niče, predstavlja „dekadentni“ obrt u helenskom duhu. Niče u svom delu Sumark idola posebno ističe Sokratovu rečenicu: „živeti znači dugo biti bolestan“, kao dokaz duboke melanholije i iznurenosti od........

© Нови Стандард