„Čuvaj se, čedo moje slatko, da ne iziđeš iz nekog moga zaveta“ – pisao je Sveti Sava, iz Jerusalima, igumanu manastira Studenice Spiridonu. Ove zavetne reči, napisane, kako se smatra, pred sam odlazak Svetitelja sa ovoga sveta, kao da su upućene nama, nebrojenim pokolenjima njegovih čeda, sve do današnjeg dana. Znamo li, međutim, šta su to zaveti Svetog Save? Da li njegova čeda i sada drže njegove zavete, ili su ih možda napustila i pogazila?

Svetog Savu je već Domentijan, njegov učenik i biograf nazivao „voždom otačastva“. On ga je poredio sa Mojsijem, koga je zvao „voždom skupu Izrailjevu“. Po Domentijanu, srpski narod je „novi Izrailj“, „drugi Izrailj“, „izabranje Božije“. On naglašava da su, dok je prvi Izrailj umeo da odstupi od zaveta, „deca“ Savinog „otačastva“ ostala verna zavetu koji su, kroz Svetog Savu i potom njegovog oca Svetog Simeona, dali Gospodu.

Mojsije je, kako znamo iz Starog Zaveta, raznorodna plemena, davši im veru i zakone, oslobodio, ujedinio i učinio ih jevrejskim narodom. Najvažnije, plemena su postala narod onoga časa kada su Sinajskim zavetom čuvanja te, mojsijevske vere, bila spojena sa Gospodom. Od tada, narod je moralna i istorijska zajednica, koju obavezuju data reč i sećanje na pretke, čiji savez sa Gospodom obavezuje sve njihove potomke.

To je sa srpskim narodom uradio Sveti Sava. Znamo da je kod Srba i pre Svetog Save bilo pravoslavne duhovnosti i, više nego kod Jevreja pre Mojsija, narodne i državne samosvesti. Ali osnivanjem autokefalne, samostalne Srpske crkve, osnivanjem srpskog manastira Hilandara na Svetoj Gori, Sveti Sava je samosvest Srba konačno ispunio pravoslavnom verom, čime joj je dao tvrd temelj i jasan pravac kojim Srbi, evo, nastoje da idu punih 850 godina od njegovog rođenja.

Šta je, kako se kaže već u njegovom vremenu, „zavet otaca“ i „prava vera“ koju treba slediti, Sveti Sava će naročito jezgrovito reći u svojoj Žičkoj besedi iz 1221. godine. Za razliku od Jevreja, to neće biti nekakva posebna vera koja obavezuje samo jedan narod, već Svetosavlje, koje će Sveti Vladika Nikolaj Ohridski i Žički definisati kao „Pravoslavno Hrišćanstvo srpskog stila i iskustva, izraženo u bogougodnim ličnostima, prvenstveno u Svetom Savi Nemanjinom“. To Svetosavlje, taj „zavet svetih otaca naših Save i Simeona“, učiniće njihovo „srpsko otačastvo“ tako samosvesnim, žednim slobode, samostalnosti, autokefalnosti, nespremnim da svoju sreću i spasenje preda u ruke inovernih i inoplemenika.

Zato Savin brat, kralj Stefan Prvovenčani, u Žitiju Svetog Simeona, kada opisuje kako mu je brat Vukan uz pomoć Ugara proteo presto, kaže da je on „zanemario zapovest gospodina i oca svojega“ i „izveo inoplemenike na otačastvo svoje“. Stefan je, međutim, „povraćen u otačastvo svoje“ „pravim blagoslovom i molitvom gospodina mi svetog Simeona“, „po zavetu i molitvi onog Svetog“.

Opredeljenje Svetog Save za Carstvo Nebesko, kao sama srž Svetosavskog zaveta, svedočilo je da je tu bila reč samo o potvrdi Novog Zaveta istorijskim iskustvom jednog naroda. Sveti Sava se okrenuo Carstvu Nebeskom već svojim bekstvom iz palate u manastir, ali i opredeljenjem za pravoslavnu, „pravu veru“, u vremenu prividnog sloma pravoslavnog sveta, u kome su rimokatolički krstaši, neposredno po oslobođenju Srbije od ovih inoplemenika, srušili Vizantiju.

Podsetimo se, 13. vek je doba sveopšteg juriša krstaša na srpski i slovenski istok, od ugarskih pohoda na Srbiju i na takozvane bogumile u Bosni, preko uništenja Vizantije, do propalih pohoda Šveđana i tevtonskih vitezova na Rusiju Svetog Aleksandra Nevskog. U tom vremenu, Sveti Sava je, osnivanjem novih episkopija, čak pomerio granice pravoslavlja na zapad. Kada je uspostavio Zetsku i Humsku episkopiju, rimokatolički biskupi povukli su se iz Stona na Korčulu i iz Trebinja u Dubrovnik, na ostrvo Mrkan.

Znamo li šta su to zaveti Svetog Save? Da li njegova čeda i sada drže njegove zavete, ili su ih možda napustila i pogazila?

Zapadno od starih episkopija Ohridske arhiepiskopije, čija su se središta nalazila u Rasu, Lipljanu i Prizrenu, osnovao je i Dabarsku, Budimljansku i Moravičku eparhiju. U državi Nemanjića, nazvanoj „Srpska zemlja i Pomorska“, rimokatolici će, međutim, biti u potpunosti zaštićeno stanovništvo. U izvorima nema podataka o međusobnim, verskim trvenjima. Naprotiv, ima mnogo tragova, među kojima su arhitektura Dečana i Studenice najvidljiviji, plodne, stvaralačke sinteze dva sveta na tlu srpske srednjovekovne države.

Posle iskušenja krstaškog, ratobornog rimokatolicizma iz 13. veka, u narednom stoleću sa istoka će stići nov, muslimanski izazov. Od Svetog kneza Lazara očekivaće se da svetosavsko opredeljenje za Carstvo Nebesko potvrdi spremnošću na žrtvu u odbrani prave vere i srpskog otačastva od........

© Нови Стандард