Upravo sam završio rad na velikoj studiji o demografskoj bezbednosti na Balkanu. U pitanju je akademski rad koji će izaći u italijanskom časopisu Revija za političke nauke. Rad na tekstu je bio odlična prilika da konačno sistematizujem pregled podataka i nedoumica povezanih sa našom zajedničkom nesrećom na ovim prostorima, čija je suština sažeta u naslovu. A on je preuzet iz odlične prošlogodišnje studije Poljakinje Poline Vankijevič Klocko

Naime, od 2022. do 2024. konačno je odrađena serija popisa u balkanskim zemljama, koja je odlagana zbog korone ili političkih nesuglasica. Podaci koji su stigli su porazni, a još poraznije je što svi znaju da su netačni i nerealni. Da počnemo od toga. Od desetak istraživača iz različitih zemalja čije sam radove konsultovao, bukvalno svi upozoravaju na sumnjivost i nerelevantnost podataka koji su prikazani.

U međuvremenu je, kao što znamo, uvedena i nova metodologija pa se osim standardnog metoda kretanja popisivača od kuće do kuće i zbrajanja podataka, naknadno uvode i mogućnosti da se dijaspora sama prijavi kao u Severnoj Makedoniji ili se ubacuju dodatne procene na osnovu policijskih kartoteka, broja ljudi koji plaćaju infostan itd.

Tako se u našem južnom susedu stiglo do nekih 1,38 miliona stvarno popisanih, a onda se krenulo sa procenama koje su dodale još pola miliona, plus se samostalno prijavilo još par stotina hiljada. Tamošnji demografi realne procene stavljaju na oko 1,6 miliona. I to je manje-više obrazac koji svi primenjuju. Iz istorije je poznato da je Kina stalno povećavala broj stvarno popisanih, da bi takvim pokazivanjem snage odvraćala potencijalne agresore.

Drugi razlog je što stvarni rezultati pokazuju kako naracije o zlatnom dobu, najboljim vladama ikada, bliskoj evropskoj budućnosti i nezaustavljivom progresu ne stoje. Ljudi nastavljaju da odlaze iz „raja“ i deca se ne rađaju. Tačka. Vodeći hrvatski demograf Tado Jurić nedavno je objavio niz studija i vrednu knjigu u kojima pokazuje kako je zapravo masovna korupcija, osećanje nemoći prema nepromenjivim elitama, osećaj zatvorenosti sistema i frustracija mladih ljudi što znanjem i sposobnošću ne mogu da postignu uspeh ovde, osnovni razlog što biraju da odu ili sami ili sa već oformljenim porodicama sa malom decom.

Razlozi su naravno mnogi i na njih ćemo se vratiti, ali hajde najpre da pogledamo stanje i tendencije. Svakako najbolji indikator je to što je najveći deo ljudi koji su pobegli iz protestantskih zemalja usled koronarnog fašizma i zatvaranja vrlo brzo nakon završetka svega opet otišao u te zemlje.

Treći razlog za nepoverenje u brojeve je činjenica da su popisi iz ranga statističke kategorije kod nas prevedeni u prvorazredna politička pitanja. Posebno u multinacionalnim i složenim sredinama. Podsetiću vas da smo na rezultate poslednjeg popisa održanog u Crnoj Gori čekali oko godinu........

© Нови Стандард