Pre nego što iskažem svoje utiske o filmu „Đeneral“, koji je kao scenarista i režiser potpisao Miloslav Samardžić, osećam potrebu da naglasim kako se ne slažem sa uglom gledanja kroz koji je ovo filmsko ostvarenje posmatrano u našoj javnosti. Dakle, ne tvrdim da se ne slažem sa nekim kritikama vezanim za sam sadržaj filma, već sa kontekstualizacijom kritičkih prikaza. Zašto?

Zato što je Miloslav Samardžić ovih decenija uradio kolosalan posao za istorijsku istinu o Ravnogorskom pokretu, boreći se protiv avnojevskih vetrenjača. I zato što se odvažio da istu stvar započne na filmskom platnu kao entuzijasta, pionir i dosledni poklonik dela đenerala Dragoljuba Mihailovića. Nije Samardžić kriv zašto se u Srbiji već tri i po decenije nije snimilo skoro ništa na ovu temu, iako su već od osnivanja višestranačja dostupne sve optimalne slobode i sva neophodna istorijska literatura.

U normalnim državama ova tema bi se podsticala na državnim konkursima i finansirala iz državnog budžeta; Samardžić bi tada verovatno bio među par najupućenijih savetnika i konsultanata koji bi stručno pomagali mnogim režiserima. Ali pošto Srbija nije normalna država na ovaj način, već je avnojevska tvorevina koju predvodi avnojevska vlast, sasvim je jasno da iz državne kase ovaj film nije dobio ništa. Koji bi se državni funkcioner ili službenik usudio da potpiše dodelu sredstava za „četnički“ film, kada u isto vreme predsednik države zabranjuje podizanje spomenika Ravnogorskom pokretu?

Dakle, Samardžić kreće u filmsku avanturu samouk i bez ikakve zvanične podrške, hodajući zaparloženim njivama koje je neko pre njega morao da izore. Zašto smo školovali tolike režisere, scenariste i dramaturge na umetničkim akademijama i fakultetima? Samo da bi snimali filmove o homoseksualcima, sportistima ili kriminalcima? Ovakvi filmovi imaju zadatak da otvore epohu, da uvere široke mase kako su ih od rođenja vaspitavali na istorijskim lažima ili kroz ideološku mantru.

Generacije i generacije su vaspitavane na serijalu „Otpisani“, verujući u autentičnost ilegalnog partizanskog pokreta u okupiranom Beogradu. Tek pojavom istraživača poput Samardžića ili Radeta Ristanovića saznajemo iz njihovih knjiga da je ilegalni četnički štab „501“ u prestonici bio neuporedivo ozbiljnija i efikasnija omladinska organizacija od komunističke.

Prikazivanjem ovih činjenica u dokumentarnom video-formatu i na društvenim mrežama, istorijska istina se širila mnogo dalje nego što zahvata uska zaverenička publika čitalaca knjiga. Zato ovakve filmove treba gledati kao zoru koja nagoveštava sunčan dan, a bleštavu svetlost treba čekati kada nastupi zrelo podne. Očigledna je bila namera autora da film očisti od svih suvišnih umetničkih izraza i da ga oslobodi svih literarnih iskaza.

Autor je želeo da prikaže „suve“ istorijske činjenice bez ikakavih književnih pasaža, odnosno da kroz formu igranog filma tehnički obradi dokumentarni sadržaj. Samim tim, film mora biti hendikepiran sa ove strane, ali zato on stoji na čvrstim temeljima istorijske istine koja je Samardžiću najbolja podloga za novi dugački put. Put sličan onome kada je kao mlad čovek krenuo u potragu za skrivenim ravnogorskim istinama, i kada su mu kragujevački „Pogledi“ bili temelj za ravnogorsku tvrđavu koju je decenijama strpljivo gradio.

Sasvim sam siguran da je autoru bilo najvažnije da niko ni po kom osnovu ne može osporiti nijedan događaj iz ovoga filma, nijednu istorijsku sekvencu. Zato bih ovo ostvarenje svrstao u „istorijski film“ – (iako je žanrovski reč o „ratnom filmu“). Prava vrednost filma će se pokazati kada i ako Samardžić njime bude uspeo da otvori vrata mnogim drugim autorima u budućnosti, ako bude oslobodio i inspirisao dolazeće generacije stvaralaca.

Samardžić je hrabro zagazio na avnojevsko minsko polje i samo ova činjenica je dovoljna da mu se oda priznanje. Uostalom, u avnojevskoj Jugoslaviji koja je simbolično sabrana u „Kući cveća“, snimljeno je preko 300 filmskih ostvarenja svih žanrova i formata koja se svrstavaju u „partizanski film“. O Ravnogorskom pokretu snimljena su tek dva-tri filma (i par serijala), gde spada i ovaj film u kome naslovnu ulogu đenerala Draže igra kragujevački glumac Nikola Rakočević.

Radnja filma „Đeneral“ smeštena je u period jeseni 1943. godine, odnosno nakon što su se odigrali istorijski događaji poput „Bitke........

© Нови Стандард